Na današnji dan 1942. u Sremskoj Mitrovici ustaše su streljale oko 150 Šiđana srpske nacionalnosti, među njima i 46-godišnjeg slikara Savu Šumanovića.

Tako je tragično i naprečac završen život svestranog slikara, neverovatno obrazovanog pojedinca i jednog od najvećih međuratnih umetnika Srbije.

Slikar ispred svog vremena

Sava Šumanović rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid, grad za koji će Sava ostati sudbinski vezan do kraja života.

Sava je odrastao u imućnijoj građanskoj porodici onog vremena i, kako je bio jedinac, primio je najbolje moguće obrazovanje. Usprotivio se očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisao Višu školu za umjetnost i obrt. Nju je četiri godine kasnije i završio i od tada počeo javno da izlaže svoja dela.

Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio slavni Andre Lot, istaknuti likovni pedagog i kubista. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva.

Balkanska sredina nije bila spremna za ovaj novi talas umetnosti. Nakon povratka u domovinu, Šumanovićeva dela naišla su na veliku kritiku i odbacivanje javnosti, a on, mlad i ambiciozan kakav je bio, iz protesta je počeo da se potpisuje na svojim delima francuskom transkripcijom.

Razočaran, ponovo je otišao u Pariz, ali ni “grad svetlosti” nije imao mnogo razumevanja za mladog umetnika. Tu je za sedam dana i noći intenzivnog rada naslikao “Pijanu lađu”, delo koje je izložio na salonu nezavisnih polažući u njega velike nade samo da bi ga kritičari “dočekali na nož”. Iscrpljen radom, Sava je jako teško podneo negativan prijem.

Umoran od teških uslova života, rada i loših kritika vratio se u Šid 1928. i počeo da slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili, a novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz gde su u ovom periodu nastale slike – “Luksemburški park“, “Crveni ćilim“, “Most na Seni“… Bio je to njegov poslednji boravak u gradu koji ga je znatnom delom oblikovao.

Šid kao lek

Ponovo priteran uza zid, Sava se 1930. vratio na jedino mesto na kojem je znao da će biti prihvaćen – rodni Šid. Bio je vidno slomljen, a zabeleženo je i da je po povratku jedno vreme boravio na beogradskoj klinici Dr Stankovića. Bolnica, sa svom dokumentacijom, potpuno je uništena u bombardovanju za vreme Drugog svetskog rata, te nisu sačuvani podaci o Šumanovićevoj dijagnozi i lečenju.

Nakon toga, Sava Šumanović sve vreme provodi u zavičaju slikajući i trajno, osim aktova, svi njegovi motivi postaju Šid i Srem.

Otac mu umire 1937. godine i Sava preuzima vođenje porodičnog imanja. Meštani su pričali da se i pored toga što ga takva vrsta poslova nije zanimala, Šumanović krajnje ozbiljno posvetio biznisu i da mu je to godilo.

Zavičaj je blagotvorno uticao na umetnika. Počeo je da uči engleski, pohađao je časove igranja, posetio izložbu francuskog slikarstva 19. veka, koja je gostovala u Narodnom muzeju u Beogradu i neprekidno slikao. Svoju veliku izložbu imao je u septembru 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu na kojoj je izložio 410 slika i ona je doživela veliki uspeh. Jedno vreme je delovalo kao da će se za umetnika na kraju imak sve dobro završiti.

A onda je došao rat…

Umetnik bez groba i spomenika

Godine 1942. nakon kapitulacije Jugoslavije Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske. Ćirilica postaje zabranjeno pismo, a Sada iz protesta nastavlja da slika, ali ne potpisuje svoja dela već samo označava godinu nastanka.

U jednoj besmislenoj akciji, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, ustaše hapse oko 150 viđenijih Srba iz Šida i kamionima odvode u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Pokupljen je i Sava Šumanović.

Događaji nakon toga nikada nisu do kraja rasvetljeni. Zna se da su uhapšeni mučeni i nakon toga streljani, verovatno 30. avgusta, pa se ovaj datum uzima kao dan smrti slavnog slikara.

Savu je nadživela majka. Do kraja života nije uspela da pronađe posmrtne ostatke svog sina jedinca. Sava Šumanović zauvek je ostao kraj svojih sugrađana u masovnim grobnicama u Sremskoj Mitrovici i njegovo telo nikad nije identifikovano.