Ako bi neko neupućen video masivnu grobnicu Velimira Mihaila Teodorovića na Novom groblju u Beogradu na kojoj jednostavno piše "Narodni dobrotvor", stekao bi samo delimično tačnu informaciju o ovom čoveku, njegovom životu i značaju koji ima za naš narod i istoriju. Jer, Velimir Mihailo Teodorović jeste bio veliki srpski dobrotvor i ktitor mnogobrojnih udruženja koji je sav svoj imetak zaveštao otadžbini, ali i mnogo više od toga!

 

Novo groblje u Beogradu večno je počivalište mnogih znamenitih Srba i predstavlja pravi prestonički “muzej na otvorenom” sa mnogo velikih i bogato ukrašenih grobnica. Ipak, nijedna nije tako impozantna, ali ni misteriozna kao grobnica jednog čoveka – Velimira Mihaila Teodorovića.

Na grobnici jednostavno piše: “Narodni dobrotvor, Velimir Mihailo Teodorović” i to jeste istina – reč je o velikom pomagaču srpskog naroda i čoveku koji je sav svoj imetak zaveštao Srbiji. Ali, on je bio i mnogo više od toga! 

Velimir Mihailo Teodorović bio je vanbračni i jedini sin kneza Mihaila Obrenovića!

Čovek koji je mogao da bude vladar Srbije

Velimir Teodorović rođen je kao Vilhelm Berghaus, jedino dete kneza Mihaila Obrenovića iz njegove veze sa Nemicom Marijom Berghaus dok se nalazio u izgnanstvu iz Srbije u Rogaškoj Slatini u današnjoj Sloveniji.

Marija je bila kći tamošnjeg veterinara i iz te veze paru se 1849. godine rodio sin, kršten u rimokatoličkoj veri, i nazvan Vilhelm. Iako nije imao nameru da se ženi sa Marijom, Mihailo je od početka priznao dete i oboje ih materijalno obezbedio. Ona se potom udala, ali Marijin muž nije poštovao obavezu da pare koje je knez slao ostavlja za Vilhelmove potrebe. Kada je Marija umrla, nekoliko godina kasnije, Mihailo je odlučio da 1857. godine sina dovede u Beograd – počinje priču o ovom neobičnom čoveku za Dnevno.rs Neda Kovačević, dobar poznavalac istorije i prestoničkih događanja.

Vilhelm u prvo vreme nije znao srpski, ali ga je vremenom naučio. Priča kaže da je bio dobro dete i vredan đak – tih, skroman, dobre duše, omiljen i prihvaćen od drugova. Kada je napunio 17 godina, knez Mihailo je naložio da Vilhelm pređe u pravoslavnu veru. Dobio je ime Velimir Mihailo i staro prezime kneza Miloša – Teodorović.

Kako je vreme prolazilo, Velimir je postajao slika i prilika oca.

– Knez Mihailo se svesrdno starao da obezbedi Velimira, ali je sina retko viđao. Primao ga je obično uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Voleo je sina ali se, usled datih okolnosti, ustručavao da to otvorenije pokaže. Velimir je ostao željan očeve ljubavi, što vidimo iz jedne njegovog ispovesti: „On mi da ruku koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem!” – priča Neda Kovačević.

Čovek koji je život posvetio Srbiji

O tome da li je knez Mihailo Velimira spremao za svog naslednika i danas se

 

raspravlja. Mladić je 1867. poslat u Švajcarsku na dalje školovanje i tada se poslednji put video sa ocem jer je sledeće godine knez Mihailo ubijen u atentatu u Topčideru. Nije ostavio testament, a ni eksplicitnu odredbu o nasledniku.

Odlučeno je da kneza Mihaila na prestolu zameni sinovac Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, a Velimir je dobio imanje “Negoja” u Rumuniji i 35.000 dukata. Po nalogu namesnika, poslat je u Minhen na dalje studije.

– Velimir je bio u rđavim odnosima sa kraljem Milanom koji ga nije trpeo, verovatno ga uvek doživljavajući kao pretendenta na srpski presto iako Velimir uopšte nije pokazivao takve ambicije. Ta netrpeljivost išla je dotle da Velimiru nije bilo dopušteno da dođe u Srbiju čak ni kad se prijavio kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu 1876. godine – objašnjava Neda Kovačević i dodaje da je, bez obzira na sve, Velimir našao načina da pomogne Srbiji šaljući novčane priloge.

U Minhenu, Velimir je okupljao i svesrdno pomagao tamošnje srpske studente. Slao je novac i Narodnom pozorištu koje je u Beogradu osnovao njegov otac. 

Velimir Mihailo Teodorović iznenada je umro 1898. u 48. godini života. Sahranili su ga dugogodišnji sobar Petković i srpski studenti u Minhenu. Od Obrenovića sahrani nije prisustvovao niko.

„Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime neograničeno da raspolažem. Ako bih ja, ne ostavivši potomka iz zakonitog braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum…”

Izvod iz testamenta Velimira Mihaila Teodorovića

Prema testamentu Velimir Mihailo Teodorović je svu svoju imovinu zaveštao Srbiji i osnivanju zadužbine ”Velimirijanum” koja bi pomogla razvoju obrazovnih institucija u zemlji i školovanju nadarenih pojedinaca.

Obrenovićima smetao i nakon smrti

 

Zvanična istorija Velimira Teodorović ne pominje mnogo, pa većina Srba danas ne zna da knez Mihailo Obrenović zapravo nije umro bez naslednika.

Obrenovići su nastojali da Velimira na svaki način drže podalje od Srbije, a nakon njegove smrti nastojali su da zatru svako pominjanje ovog čoveka. ”Velimirijanum” je osnovan tek u vreme Karađorđevića, a tokom vladavine ove dinastije Velimiru je podignuta i grobnica na Novom groblju. Ironično, ispalo je da mu se “suparnička” dinastija odužila mnogo više nego vlastita – ističe naša sagovornica.

Sa druge strane, Velimir Mihailo Teodorović je uspeo da pomogne Srbiji i nakon smrti. Njegova zadužbina neometano je radila sve do 1945. godine kada je nacionalizovana. Međutim, čak i posle toga sredstva iz nje korišćena su za pomaganje kulture i umetnosti u Srbiji i tako je bilo sve do ’70-ih godina prošlog veka.

Zbog svega što je učinio, kao i zbog nas samih i istorije, Neda Kovačević naglašava da još uvek nije kasno da se odužimo Velimiru Mihailu Teodoroviću.

– Velimir Mihailo Teodorović danas počiva upravo tamo gde zaslužuje – u Aleji velikana na Novom groblju. Unutar grobnice se nalazi bista ovog srpskog zadužbinara, koju je još za njegova života, 1885. uradio nemački vajar J. H. Krane. Možda bi jedino tu još trebalo učiniti nešto – postaviti bistu na neko javnije mesto, na primer u prostorije Rektorata Beogradskog univerziteta, ili neke druge od ustanova koje je “Velimirijanum” pomagao decenijama pomagao – zaključuje Neda Kovačević. 

Večno počivalište dostojno princa

 

Zadužbina ”Velimirijanum” počela je sa radom 1905. godine i jedna od prvih njenih odluka je bila da se zemni ostaci Velimira Teodorovića iz Minhena prenesu na Novo groblje u Beogradu. Kapela-grobnica završena je 1926. po projektu arhitekte Vasilija Mihailoviča Androsova, i u nju su naredne godine preneti ostaci Velimira Teodorovića gde i danas počivaju. 

* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!



loading...