Nema čoveka koji nije voleo i kome nije poznat glumački opus velikog barda jugoslovenske kinematografije Pavla Vuisića. Važio je za nesvakidašnjeg, nepredvidivog i živopisnog čoveka čiji nas raskošni talenat i danas, mnogo godina nakon njegove smrti iznenađuje, zasmejava ili tera na plač.
PAJINA OSVETA BATI: Čekao je 20 godina da napravi OVO i tako je nastala NAJKULTNIJA SCENA IZ “MARATONACA”
Zato o njemu danas znamo mnogo. Smejemo se anegdotama koje su ostale iza njega, divimo se njegovoj hrabrosti da svima i svakome kaže šta misli, aplaudiramo originalnosti koju je uneo u neke od najkultnijih scena domaće kinematografije, oduševljavamo se čak i testamentom koji je napisao.
Ali – da li ste znali da je Pavle Vuisić bio i pesnik?
PAJA PROTIV MARŠALA: Evo zbog čega Pavle Vuisić pred Titom NIJE HTEO DA NOSI SVEČANO ODELO
Mirjana Vuisić, supruga pokojnog glumca, objavila je knjigu poezije Pavla Vuisića “Pesme sa života”. Jedna od pesama iz te knjige pojavila se i na internetu.
Nekad su robijaši
čameći u tamnicama
očekivali tračak svetla
što im ga je darivalo sunce
onako bahato
kad je zalazilo,
kada nije znalo šta će
sa zracima svojim zlaćanim.
Nekad su robijaši čekali zrak
a ja čak ni tome
ne mogu da se nadam,
jer stradam.
Sunce moje meni
niti se rađa niti zalazi.
Osvetli svetlarnik
samo trideset minuta,
verovatno, ni u to nisam
siguran,
jer nikada nisam kod kuće
kad sunce sija u svetlarnik
možda je sijanje još kraće.
E, tu je razlika velika
između mene i robijaša.
Oni, koji imaju sreću
da su im prozori na zapadnoj strani
gledaju sunce zlaćano.
Oni, što su im prozori na istoku
gledaju, na sreću, sunce istočno,
opet crveno i zlaćano.
A ja, kad oni uživaju
u izlasku, ti robijaši,
ili zalasku sunca,
ja onda moram imati
zatvorene oči
da ne bih gledao
jer nemam kud da gledam
do u svetlarnik,
u koji još nije došlo sunce
ni na početku,
ni na kraju
ove priče.
PAVLE VUISIĆ
