Nikad dosad nisu viđene tako intimne fotografije s iranskog dvora. Na njima nema ništa kontroverzno, osim izgleda šahovih žena i njihove opuštenosti. Prvo što upada u oči svakako je izgled žena u haremu, koji se drastično razlikuje od današnjih zapadnjačkih kriterijima lepote, kojima se većina vodi kad zamišlja harem na dvoru nekog istočnjačkog vladara.

Na poziv ruskog cara Aleksandra II., iranski šah Nasir el-Din Kadžar posetio je Sankt Petersburg 1873. godine. Car ga je odveo na balet, gde je šah ostao fasciniran plesačima, a posebno su mu se svidele balerine. Tzv. tutu suknjice, kratke i široke, opčinile su ga toliko da je po povratku u svoju palatu naredio krojačima da svim njegovim ženama skroje slične. 

A posla za krojače je bilo puno jer šah je imao 84 žene u svojem haremu! Sve su žene odbacile tradicionalne široke pantalone i haljine i od tada nadalje nosile kratke haljine koje su otkrivale kolena, dok su na nogama imale visoke čarape.

Na izložbi na njujorškom univerzitetu ove je godine prvi put šira publika mogla videti kako je izgledao život na dvoru šaha Nasira el-Dina, koji je Persijskim carstvom vladao od 1848. do 1896. godine. No, to je tek kraj priče…

Ljubitelj umetnosti i ženske lepote

 

Iranski šah Nasir el-Din Kadžar bio je jedan od najdugovečnijih vladara u istoriji carstva dugoj 2500 godina i najduži u svojoj dinastiji. 

Bio je, takođe, prvi moderni šah koji je službeno posetio Evropu, i to tri puta, te je tako uspostavio diplomatske veze sa brojnim evropskim državama, na primer sa Nemačkom.

Šah je modernizirao Persijsko carstvo na nekoliko područja, učinio i nekoliko grešaka koje su ga kasnije stajale ne samo trona, nego i života, ali je bio i jedan od najživotopisnijih vladara u istoriji. 

Šah je, naime, bio ljubitelj umetnosti, posebno poezije, koju je i sam pisao i slikarstva kojim se takođe bavio. Držao je korak i sa svetskim trendovima pa je tako obožavao fotografiju. Štaviše, bio je prvi Iranac koji se fotografisao i jedan od prvih koji je sam fotografisao. 

Kad je ruski fotograf Anton Sevrijugin otvorio prvu fotografsku radionicu u Teheranu, šah ga je imenovao službenim dvorskim fotografom. Od njega je mnogo naučio. Sevrijugin je fotografisao šaha u nekoliko navrata, kao i ogromnu Golestansku palaču u kojoj je šah živeo. On je bio toliko oduševljen da je u palati dao urediti fotografsku sobu u sklopu koje je bila i tamna komora. 

Nasir el-Din tamo je provodio sate i dane razvijajući svoje fotografije. Sevrijugin je fotografisao šaha, njegovu porodicu i muške sluge. Ipak, prema šiitskim običajima, na slikama, pa tako i na fotografijama, bilo je zabranjeno prikazivati ljudsko lice, a posebno se to odnosilo na žene.

Šah je bio jedini u carstvu koji si je mogao dopustiti da prekrši taj običaj. I dok je ruski fotograf snimao njegove sinove i unuke, šah je ovekovečio prvu suprugu, Anis al-Doleh, ali i sve druge žene u haremu. 

Harem kakav niste zamišljali

 

Upravo su te fotografije bile pravi hit kad su otkrivene. Nikad dosad nisu viđene tako intimne fotografije s iranskog dvora. Na njima nema ništa kontroverzno, osim izgleda šahovih žena i njihove opuštenosti.

Prvo što upada u oči svakako je izgled žena u haremu, koji se drastično razlikuje od današnjih zapadnjačkih kriterijima lepote, kojima se većina vodi kad zamišlja harem na dvoru nekog istočnjačkog vladara.

Nisu to bile vitke i krhke žene dugih, raspuštenih kosa koje krase bogate diademe i krune prepune dragog kamenja. Šahove su žene niske i, blago rečeno, ugodno popunjene. 

Glave i vrata pokrivenih bogato ukrašenom maramom, na licima su im glavni aduti spojene obrve i tamni, vrlo izraženi brkovi. Na prvi pogled, čini se kao da se radi o muškarcima!

Ipak, tadašnji su kriterijumi lepote bili takvi, posebno u visokoj klasi. Maskularni izgled, koji je uključivao to da je žena jaka i dlakava, privlačio je šaha, i sve su žene u haremu izgledale tako.

 

– Mnogi misle da su na fotografijama muškarci obučeni poput žena ili čak hermafroditi. To nije istina, ovo su zaista žene, iako je i toga bilo u haremima. Ipak, bili su skriveni i svakako se nisu fotografisali jer Kuran takve odnose ne dopušta – komentirisao je fotografije iz Golestanske palate profesor Boris Dolgov, ruski stručnjak za islamsku istoriju i umetnost.

Što je žena bila jača i deblja, to je bila lepša, bio je tadašnji kriterijum, a posebno se to odnosilo na žene u haremu. One su jele najbolju hranu i nije im bilo dopušteno prečesto se kretati kako bi zadržale svoju liniju.

Obučene u već spomenute kratke suknje koje se šire od bokova prema van, žene su fotografisane zasebno ili u društvu drugih u haremu. Moderni su kritičari primetili kako se nijedna od njih ne čini nesrećnom ili sramežljivom. Dapače, svaka, a posebno šahova voljena Anis al-Doleh, u fotoaparat gleda samouvereno, na nekim fotografijama gotovo koketno, potpuno opuštena tela. 

Malo je verovatno da su se žene osećale tako smireno pozirajući nekom nepoznatom čoveku. Na kraju, smele su pozirati samo svom šahu jer, osim evnuha koji su ih služili, nisu smele imati nikakvog kontakta s drugim muškarcima. 

Šuška se kako je šah snimao i golišave fotografije svojih žena ali, ako su i pronađene, one su pomno sakrivene.

Najčešće je šah snimao svoju prvu i omiljenu ženu, Anis al-Doleh, koju je nazivao svojom srodnom dušom. Ona je bila siroče, koja je pokušavala da preživi čuvajući koze svojih poginulih roditelja. Samu ju je sasvim slučajno našao šah na jednom od svojih lovačkih izleta. 

Odmah ju je odlučio povesti sa sobom u Teheran. Obožavao ju je i najviše joj je verovao. Navodno joj je poveravao i državne tajne, a ona je bila i upraviteljka harema. 

Na jedno od svoja tri putovanja u Evropu poveo ju je sa sobom, ali visoki verski zvaničnici su se pobunili jer su smatrali kako muslimanska žena nema šta da traži u nemuslimanskim državama. Zahtevali su da se Anis al-Doleh vrati u Teheran, što je i učinila i nikad više nije izlazila iz Irana.

Šahov dnevnik

 

Šah je zato tri puta posetio Evropu. Između ostalog, posetio je Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se susreo sa kraljicom Viktorijom, koja ga je tom prilikom i odlikovala, a bio je i u Berlinu, Briselu, Parizu, a posetio je i Švajcarsku, Italiju, Austriju i Istanbul na povratku u Teheran. 

Na svojem je prvom putovanju pisao dnevnik koji je kasnije objavljen. On je jedini iranski vladar čiji je dnevnik javno objavljen. Oni se i danas mogu pronaći prevedeni na engleski i nemački.

Šah je u dnevnicima pisao uglavnom o kulturološkom šoku koji je doživio putujući Starim kontinentom, o ljudima koje je sretao na ulici, a pogotovo o ženama. Izgled i ponašanje Evropljanki za njega je bio egzotičan, a sve je opisivao kroz humor i puno kritike.

Ipak, vidljivo je da ga sociološka i politička pozadina nije previše zanimala. Osim fotografije, šah Nasir el- Din u Iranu je pokrenuo prve novine i prvu školu zapadnog tipa, a sve pod uticajem onoga što je vidio u Evropi. 

Skupo plaćene greške

Pod njegovom vlašću Iran je postao deo međunarodne poštanske službe, uveo je korištenje telegrafa, a verskim je vođama smanjio ovlašćenja na minimum i sebi je tako uredio sekularnu državu.

Nije to, doduše, bilo toliko zbog napretka, koliko je hteo imati svu vlast u svojim rukama. Isto tako, dao je pogubiti svog prvog premijera, a iako je naslednika ubrzo postavio, on više nije imao nikakvih ovlašćenja. Jednostavno je sam odlučivao o svemu.

Začaran modernim, zapadnim svetom, lako se dao nagovoriti na sve što je dolazilo iz Evrope, a pogotovo na ono što je njemu donosilo novac – bez obzira na to što je to značilo za Iran. 

Iako je bio reformist u mnogim područjima, vladao je diktatorski. Tako je 1890. godine britanskom časniku Geraldu F. Talbotu dao sva prava na iskorištavanje duvana i cielog dvhanskog biznisa u Iranu na 50 godina.

Novac je uzeo sebi, ali ta je odluka izazvala bes naroda. Protiv njega bili su i verske vođe, ali i njegove žene, koje su mu zabranile da puši. Ugovor je šah ubrzo raskinuo, a pokret naroda koji bojkotirao odluku šaha smatra se začetkom modernog iranskog nacionalizma. 

Šah je pokušao u koncesiju da da i iranske železnice, koje su se tek počele graditi, kao i puteve, ali i od te je odluke odustao. 

Takve su ga greške na kraju i koštale glave. Ubio ga je Mirza Reza Kermani, pobornik učenja Jamala el-Dina Al-Afganija, koji je zagovarao panislamizam i smatra se začetnikom islamskog modernizma.

Šah Nasir el-Din bio je u poseti svetilištu u gradu Rej, a Mirza Reza ustrelio ga je dok se molio. Navodno je revolver kojim ga je upucao bio toliko star i rđav da bi šaha spasio deblji kaput. 

Posljednje reči, kaže legenda, bile su mu: “Ako preživim, vladaću drugačije”.



loading...