"Ime Kosare K. Cvetković, književnice, prevodioca sa ruskog jezika i likovnog umetnika, danas skoro isključivo živi ispod naslova već požutelih srpskih izdanja Dostojevskog, Čehova, Turgenjeva i drugih velikana iz zlatnog veka ruske književnosti. Poznato je tek pokojem slavisti ili probirljivom čitaocu, koji se, u vlastitoj potrazi za smislom, nakon zasićenosti novim preglasno reklamiranim štivima, iznova vraća klasicima."

 

Ovako je Olivera Nedeljković započela priču o jednoj od znamenitih Srpkinja, na čiju vrednost i dela su kolektivna sećanja gotovo iščilela. U radu “Život preveden u knjige”, autorka je iznela biografiju učiteljice, spisateljice, ilustratorke, karikaturistkinje, fotografkinje i virtouza na violini.

Kosara je rođena 15. februara 1868. godine u Gornjem Milanovcu, kao sedmo dete. Cvetkovići su rano ostali bez majke, pa se otac Kuzman trudio da deci nadomesti veliki gubitak. Pisar gornjomilanovačkog Okružnog suda godinama je marljivo istraživao i zapisivao narodne običaje i tradiciju. Bio je i redovni saradnik lista Vila, koji je uređivao Stojan Novaković.

Kada je imala dve godine, Kosara se zbog očevog napredovanja u službi preselila u Aleksinac. U petoj godini opet menja mesto boravka, kada Kuzman postaje sekretar suda u Kruševcu. I tu nije kraj njihovom “čergarenju”, jer od 1875. godine život započinju u Čačku. Kuzman je u gradu na Zapadnoj Moravi stigao do mesta sudije i tu ostao do smrti.

Zbog čestih selidbi, Kosara školovanje započinje u Kruševcu, ali četiri razreda gimnazije

Prevodi za devojčice i dečake

Kosara je bila saradnica u Nevenu, Zorici, Bosanskoj vili, Ženskom svetu, Brankovom kolu, Vencu, Golubu, Brki, Vardaru… Objavljivala je pesme, prozu, likovne izraze i prevode. Ljubav prema ruskoj književnosti i deci objedinila je 1903. godine, kada je o svom trošku prevela knjigu “Pripovetke za devojčice i dečake”. Četiri godine kasnije je izabrala priče velikih Rusa i objavila ih u knjizi “Sedam priča za devojčice i dečake”. 

završava u Čačku, u generaciji sa Jašom Prodanovićem. Koliko je bila bliska sa njim videlo se, kako navodi Nedeljkovićeva, po tome što joj je prijatelj napisao iscrpan predgovor za prvu zbirku prevedenih Čehovljevih pripovedaka.

Kosara nije bila samo odličan đak, nego i devojčica širokih interesovanja i talenata – od likovnog preko muzičkog do jezičkog. Postala je pravi virtouz na violini, a uspešno je svirala i flautu.

Od oca je naučila ruski, sama je savladala francuski i nemački jezik, pa je rano zaplovila u prevodilačke vode.

Peti razred Više ženske škole u Beogradu završila je 1884. godine, a već mesec kasnije položila učiteljski ispit, i u 16. godini počela da radi u Osnovnoj muškoj školi u Gornjem Milanovcu. Posle dve godine podnela je molbu da se zbog brata Velimira, koji je radio kao učitelj u Guči, preseli u ovo mesto. Kada je najzad dobila zaposlenje tamo gde je najviše želela – u Čačku, i to u Osnovnoj ženskoj školi, izgledalo je da će pronaći svoj mir. Međutim, vrlo brzo je duboko razočarana napustila službu i voljeni grad, jer je, iako jedna od najboljih učiteljica, ocenjena “rđavom ocenom”. To ju je toliko pogodilo da se povukla iz struke i okrenula negovanju vlastitih talenata.

Iako vidno utučena i pogođena neobjektivnošću pretpostavljenih, spadala je u one retke službenike kojima za usavršavanje nije bilo potrebno ni nadgledanje, ni prinuda.Stoga ova mlada žena samoinicijativno nastavlja da bogati znanje stranog jezika i za razliku od onih koji su na nedolične načine zadržali službu, neretko još bivajući odlikovani za tuđ račun, sa oduševljenjem prati stranu literaturu i pretplaćuje se na brojna glasila – navodi Nedeljkovićeva.

Kosara se posvetila crtanju portreta i pejzaža, ilustracijama i karikaturama uglednih Čačana. Niko nije znao da se iza tih radova krije ona, jer se u šaljivom listu Brka potpisivala pod pseudonimom.

– Prema svedočenju savremenika, iz tog perioda potiču dva obimna albuma sa preko 120 crteža, akvarela i grafika na kojima je Kosara K. Cvetković, detaljno ispisujući legende, ovekovečila Čačak i okolinu – zapisala je Olivera.

Ubrzo je započela i saradnju sa čuvenim časopisom za decu – Nevenom, što je zaokružilo njena interesovanja. Međutim, sa smrću oca izgubila je “luksuz” da se bavi samo umetnošću, pa je morala da se vrati u službu. Menjala je škole i mesta, pešačila od kuće do posla kilometrima. Radila je u Kragujevcu, Užicu, Čačku, Bijeljini, sve dok, na zauzimanje onih koji su znali koliko je kvalitetna i stručna, nije počela da radi kao nastavnica crtanja, a po potrebi i zemljopisa i pisanja, u Višoj ženskoj školi u Beogradu.

Činilo se da ju je nova sredina vratila u život, jer je ponovo bila puna elana, a učenice su je obožavale i u njoj videle uzor. Godinama je u ovoj školi obavljala poslove delovođe, pripremala Godišnje izveštaje, a pred Prvi svetski rat je sastavila i za štampu priredila spomenicu “Pedesetogodišnjica Više ženske škole 1863-1913”.

Radni vek je završila 1924. godine, kada je penzionisana kao profesorka Druge ženske gimnazije. Od tada se maksimalno posvetila prevodilačkom radu, mada je još 1906, kao jedna od dve žene, tajnim glasanjem izabrana za člana Srpskog književničkog društva.

Tokom tri plodonosne decenije prevodilačkog staža u srpske domove je uvela čitavu biblioteku ruske književnosti. Zahvaljujući njoj na našem jeziku su se našla dela Čehova, Dostojevskog, Aldanova, Saltikova Ščedrina. Veliki broj njenih radova je, nažalost, ostao rasut po periodici i nepotpisan.

Kosara Cvetković je umrla 28. januara 1953. godine.