Među članovima Mlade Bosne bilo je mnogo intelektualaca. Jedan od njih, decenijama kasnije, postaće jedini srpski Nobelovac, Ivo Andrić. Ipak, njegova pripadnost ovom pokretu godinama je osporavana.
Dvadesete godine 20. veka u istoriji će ostati upamćene kao vreme buđenja ideje jugoslovenstva na Balkanu. Mlada Bosna bila je samo jedna od mnogih nacionalno-revolucionarnih organizacija koja je imala za cilj političko i nacionalno ujedinjenje.
U njenim redovima bilo je mnogo mladih – studenata, idealista i intelektualaca koji su, rasuti po pokorenim državicama Balkana, sanjali ujedinjenje u „jednu, veliku, svoju Jugoslaviju”.
U gimnazijskim danima i Ivo Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, član Mlade Bosne i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Sve ovo dešavalo se mnogo pre Vidovdana 1914. godine i sudbonosnog hica Gavrila Principa koji je sve promenio i Mladu Bosnu zauvek upisao u redove istorije.
Verovatno zbog tog događaja pripadnost jedinog srpskog Nobelovca, Ive Andrića ovom pokretu, godinama je bilo predmet debata.
– Jugoslovenski omladinski pokret je do 1914. godine, pre svega na prostoru Bosne i Hercegovine, okupio brojne mlade književnike, o čemu se piše već nekoliko decenija. Dovoljno je pročitati knjigu Predraga Palavestre „Književnost Mlade Bosne” ili Dragomira Gajevića „Jugoslovenstvo između stvarnosti i iluzija”. Ni Ivo Andrić nije mogao ostati po strani od te revolucionarne ponesenosti – priča za Dnevno.rs dr Mira Radojević, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Gimnazijalac Ivo Andrić prvo je bio predsednik u Hrvatskoj naprednoj organizaciji, da bi potom postao prvi predsednik Srpsko-hrvatske napredne omladine, koja je činila duhovno i revolucionarno jezgro „Mlade Bosne”.
Osim zajedničke osnove – borbe protiv austrougarske vlasti i želje za ujedinjenjem, u redovima ovog društva bilo je ljudi sa mnoštvom različitih ideja. Zato i ne čudi što su se kasnije mnogi članovi omladinskog pokreta idejno sasvim različito opredeljivali.
– Profesor Milorad Ekmečić je kao primer njihovih potonjih drugačijih puteva naveo slučaj Mladena Stojanovića, Jezdimira Dangića, Mila Budaka i Ive Andrića. Prvi je u Drugom svetskom ratu postao legendarni partizanski lekar, drugi ustaški ideolog, treći četnički komandant, četvrti diplomata i književnik – objašnjava dr Radojević.
Početak Prvog svetskog rata Ivu Andrića je zatekao u Krakovu na studijama. Odmah se vratio na Balkan gde su ga austrougarske vlasti uhapsile i odvele u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za sve to vreme, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.
Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine.
Godinama kasnije, jedini srpski Nobelovac Ivo Andrić napisao je ovo o svojim drugovima iz Mlade Bosne:
„Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom pogled u oči i sa žarom, ali i sa tom dubokom melanholijom, tražimo ono naše iz 1914. godine, što je izgledalo strašno, divno i veliko, kao međa vekova i razdoblja, a što polako nestaje i bledi kao pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori.
Ali, između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda, prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ovo svakodnevno sunce, mi podležemo uvek neodoljivom, za nas večnom čaru tih godina. Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti.
I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina”.
Ivo Andrić, 1934. godine
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
