Trebalo je to da bude lekcija „vašljivom narodu“ koji se borio za slobodu i bio moralno nadmoćan u odnosu na imperijalističkog neprijatelja. A onda je lokalni indicend prerastao u svetski sukob, piše nemačka štampa.
„Nemačka i Austrija snose glavnu odgovornost”, glasi naslov teksta Zidojče cajtunga povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata.
Rat je bio planiran u Berlinu i Beču, kaže Anika Mombauer, nemačko-britanska istoričarka u intervjuu za list iz Minhena. Ona je predavač na Otvorenom univerzitetu u Milton Kejnsu i autorka knjige Julska kriza – Evropa na putu u Prvi svetski rat.
Ona se susprotstavlja tezi Kristofera Klarka iznesenoj u njegovoj popularnoj knjizi Mesečari – da su za Prvi svetski rat odgovorne i velike i male zemlje na svim stranama.
– Klark tu greši. Draže bi mi bilo da knjiga Mesečari ima još 50 stranica, kako bi mogla da pokaže sudbonosnu dinamiku koja se tokom julske krize razvijala u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ali, mnogi dokumenti koji pokazuju šta se u to vreme dešavalo u Berlinu i Beču kod Klarka se samo malo ili uopšte ne pominju – kaže istoričarka, a prenosi Dojče vele.
Svet u Prvom svetskom ratu (zeleno:Antanta; narandžasto:Centralne sile; sivo:Neutralne države) Foto: Wikipedia
Ti dokumenti dokazuju da su posle atentata u Sarajevu, Beč i Berlin namerno provocirali julsku krizu. Beč je hteo da vodi rat protiv Srbije i Berlin je bio spreman da preuzme rizik. To je sve dokumentovano, kaže istoričarka za Zidojče.
– Nemačka je bila spremna za Veliki rat i odavno je znala: rat mora biti izazvan krizom na Balkanu – inače Austrougarska neće hteti da u njemu učestvuje – dodaje istoričarka.
Mombauerova kaže da su druge države u drugoj fazi julske krize na neki način sabotirale mir. – Posle ultimatuma koji je Austrougarska postavila Srbiji, odluke u drugim evropskim prestonicama su dovele do eskalacije krize. Ali, sve je to usledilo nakon što su temelji udareni u Berlinu i Beču. Nemačka i Austrija snose glavnu odgovornost za Prvi svetski rat – jasno zaključuje ona.
Vilhelm II je Austriji dao odrešene ruke u vezi sa Srbijom. Neposredno pred početak rata, međutim, on je krizu hteo da reši mirnim putem.
– Kada je Vilhelmu II stavljeno do znanja da je Beograd pristao na uslove Bečkog ultimatuma, on je s olakšanjem rekao: „Sad više nema nikakvog razloga za rat”. Ali, uskoro je morao da shvati da je za to bilo već prekasno. Vilhelm je znao da se za njega priča da voli da odugovlači, da je ziheraš. On je zato demonstrativno konstatovao: „Ovaj put se ne dam!” On je sebe video kao glavnokomandujućeg vojskom i govorio o svojim trupama – objašnjava istoričarka.
Rovovska borba u Šampanji, Francuska, Foto: Wikipedia
Vilhelm II je nedvosmisleno kriv što je došlo do rasplamsavanaja, do rata, ali je leta 1914. bio i žrtva okruženja koje je sam stvorio, objašnjava Anika Mombauer.
– On je pokušao da kontroliše krizu – i onda su ga u odlučujućoj fazi prešli njegovi ljudi. Poslali su ga na odmor, skrivali od njega informacije ili mu ih kasno dostavljali. Njegov rahjskancelar Teobald fon Betman Holveg i drugi, kao što je šef generalštaba Helmut fon Moltke, bojali su se da bi kajzer mogao da revidira svoju odluku o ratu – dodaje istoričarka.
Lekcija vašljivom narodu
– Austrougarska je vašljivom narodu htela da održi lekciju i 28. jula 1914. počela rat protiv Srbije – piše marksistički berlinski dnevnik Junge velt.
Objavom rata Srbiji, 28. jula 1914. i paljbom sa brodova Dunavske flote Habsburškog carstva na Beograd, dan kasnije, imperijalističke suprotnosti su eskalirale u veliki rat. Početak borbi milionskih armija na zapadnom i istočnom frontu bacio je senku na pohod Austrougarske protiv Srbije i pretvorio Balkan u sporedno ratište. Do kraja 1914. se malo znalo šta se tamo dešava.
– Rat Dunavske monarhije protiv Kraljevine Srbije, međutim, bio je po mnogo čemu specifičan. Tako je od početka imao karakter kaznene ekspedicije. Pri tom je Srbija kao jedina zemlja vodila pravedan, nacionalni, oslobodilački rat. I jedno i drugo je bilo rezultat dugogodišnjeg razvoja – pri čemu su napadi Srba na Habsburšku monarhiju bili građansko-nacionalistčki, dok je anti-srpski stav Austrijanaca bio zasnovan na imeprijalističkim, rasističkim i socijaldarvinističkim pozicijama – piše za Junge velt Hans Hautman, penzionisani vanredni profesor za noviju istoriju Univerziteta u Beču.
Austrougarska ratna propaganda, Foto: Wikipedia
Hautman nastavlja: „U Beču je na dan atentata 28. juna 1914. izvršen uzaludni pokušaj da se cela kulturna Evropa ujedini protiv srpskog varvarstva. To je povezano sa već godinama upotrebljavanom propagandnom frazom: da se Srbija dovoljno dugo trpela i da joj konačno treba održati lekciju, da je kaznena ekspedicija neophodna i da druge velike sile ne treba da mešaju u stvar Austrougarske, ako ne žele da budu izdajnici zapadne civilizacije.
Između 1906. i 1914. reč rat se izbegavala. Umesto toga se govorilo o kaznenoj ekspediciji protiv drskog autsajedera. Kaznena ekspedicija znači da primarni cilj nije da se pokori neprijatelj, nego da se što više sruši, uništi, spali. Nisu neprijateljski vojnici toliko cilj, koliko egzistencija civilnog stanovništva, koje je izloženo osvetničkom krvavom teroru. Međutim, avgusta i septembra 1914. se pokazalo da austrougarska vojska uopšte nije bila u stanju da se tako iživljava po teritoriji Kraljevine Srbije. Zato je kaznena ekspedicija morala da se ograniči skoro isključivo na Srbe koji su živeli u okviru Austrougarske – piše Hautman.
On smatra da „glavni uzrok katastrofe austrougarske ofanzive protiv Srbije ne leži u tome što su zaslepljeni imperijalisti potcenili srpsku vojsku, nego u tome što je vera u časnu borbu za nezavisnost Srbima pružila moralnu nadmoć”.
