Zbog nacionalne pripadnosti Gavrila Principa, kao i činjenice da je Srbija optužena za atentat, Mladu Bosnu i danas mnogi doživljavaju kao 'nacionalističku' organizaciju, zamišljenu sa ciljem da stvori 'Veliku Srbiju'. Međutim, da li je zaista bilo baš tako u stvarnosti?
Mlada Bosna je jedna od mnogih nacionalno-revolucionarnih organizacija, čiji je cilj bilo političko i nacionalno ujedinjenje. Nastala je oko 1904. godine i borila se protiv okupacije i potom pripajanja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj.
Ova, na početku idealistička organizacija puna mladih ljudi, deceniju kasnije zauvek je ostala zabeležena u istoriji kada je njen član, Gavrilo Princip ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda.
Ovaj događaj, poznat kao Sarajevski atentat, Austrougarskoj je poslužio kao povod za sukob sa Srbijom i izbijanje onoga što će kasnije prerasti u Prvi svetski rat.
Zbog nacionalne pripadnosti Principa, kao i činjenice da je Srbija optužena za atentat, Mladu Bosnu i danas mnogi doživljavaju kao “nacionalističku” organizaciju, zamišljenu sa ciljem da stvori “Veliku Srbiju”. Istorijski podaci, ipak, svedoče o malo drugačijem sledu događaja.
Mlada Bosna sasvim sigurno nije bila „velikosrpska organizacija”! Među pripadnicima ovog pokreta, koji ne možemo smatrati “organizacijom”, bilo je i srpskih nacionalista, ali je važno istaći da je nacionalizam u to vreme imao obeležja onoga što bismo danas zvali patriotizmom. Ideologija je bila više jugoslovenska, s obzirom na činjenicu da su najmlađe intelektualne generacije upravo u jugoslovenskoj ideji tražile rešenje i za ostvarenje posebnih nacionalnih ideala – objašnjava za Dnevno.rs dr Mira Radojević, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Tako se u redovima Mlade Bosne, osim iz Srbije, može pronaći i omladina iz Hrvatske, Slovenije, Bosne… Bilo je ateista, hrišćana pravoslavaca, hrišćana katolika, ali i pripadnika drugi verskih zajednica.
– Nije tek danas postalo poznato da je u grupi mladobosanaca bilo i muslimana. To je nešto što je znala i austrougarska policija, o čemu su pisali savremenici, a potom i prvi istoričari ovog pokreta – naglašava dr Radojević.
Međutim, tadašnjoj Austrougarskoj je odgovaralo da za atentat odgovaraju samo srpski omladinci, kako bi se sav teret organizacije atentata svalio na Srbiju.
Slučajno ili ne, jedini učesnik Sarajevskog atentata koji je uspeo da izbegne hapšenje bio je Muhamed Mehmedbašić. On je uspeo da se izvuče iz Sarajeva i preko planina pobegne u Crnu Goru, u Nikšić. Misleći da je tu bezbedan, počeo je da priča o svojoj ulozi u atentatu na Franca Ferdinanda, pa su ga Crnogorci, bojeći se da glas o njemu ne stigne do Austrougarske, zatvorili, a onda ga tajno prebacili u Srbiju. Kao potporučnik, učestvovao je u povlačenju srpske vojske preko Albanije, a na Solunskom frontu priključio se Apisu i organizaciji Crna ruka.
Da li je Apis znao za atentat?
Crna ruka, tajno društvo osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt, bilo je nadaleko poznato po Majskom prevratu – atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu 1903. godine kada je u Srbiji ponovo na vlast dovedena dinastija Karađorđević.
Vođa ove organizacije, Dragutin Dimitrijević Apis bio je pukovnik u vojsci kraljevine Srbije. Ako bi se ikada dokazala njegova veza sa Mladom Bosnom to bi i Srbiju moglo dovesti u vezu sa događajima u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine. Zanimljivo je da nikada nije dokazano da je Apis organizovao atentat. Prema nekim navodima, on čak nikada nije sreo Gavrila Principa, Trifka Grabeža i Čabrinovića, ali pojedini članovi Crne ruke jesu sarađivali sa članovima Mlade Bosne, a bilo je i onih koji su bili članovi obe organizacije.
– Crna ruka je pratila rad svih nacionalnih organizacija i pokreta, pa i mladobosance. Tu nema ničega spornog, kao ni u tome da jedne iste ljude nalazimo u različitim patriotskim udruženjima i društvima. Teško je, na primer, utvrditi granice delovanja Crne ruke, Narodne odbrane ili Slovenskog juga, jer im je cilj bio zajednički – konačno oslobođenje od tuđinske vlasti – objašnjava dr Mira Radojević.
Što se tiče atentata u Sarajevu, pukovnik Apis je na Solunskom procesu prihvatio odgovornost, ali je malo onih koji su u to potpuno poverovali.
– Većina istoričara smatra da je i tom ličnom žrtvom Apis pokušavao da pomaže Srbiji. Nažalost, ne možemo znati koliko je sam lično znao, jer je mnoge tajne poneo u grob – zaključuje dr Radojević.
