Prvi svetski rat Srbija je dočekala sa nerazvijenim civilnim i vojnim sanitetom, a već na početku rata došlo je do širenja masovnih epidemija. Ipak, neki srpski lekari iz tog perioda postali su pioniri u mnogim oblastima medicine.
Posle balkanskih ratova, Srbija je bila ekonomski i biološki osiromašena i oslabljena, sa niskim nivoom kolektivne i lične higijene i nerazvijenim civilnim i vojnim sanitetom. Već na početku Velikog rata postojali su svi preduslovi da dođe do masovnih epidemija.
Prof. dr Dragan Delić, direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti za Jutarnji program RTS-a kaže da je već krajem 1914. godine, posle slavnih pobeda na Kolubari, Ceru i Suvoboru, došlo do epidemije pegavca, tj. pegavog tifusa.
– Prvo među zarobljenicima, a bilo ih je oko 70.000, a zatim među srpskim vojnicima i ranjenicima. Tada je bila vojna doktrina da se obolele osobe šalju ka unutrašnjosti, na taj način se pegavac proširio po celoj Srbiji. Činjenica je da je u tih nekoliko meseci oko 500.000 ljudi obolelo od pegavca, a 150.000 ljudi je umrlo – kaže Delić.
Prema rečima doktora Delića, srpski sanitet je u to vreme bio veoma slab. Brojao je samo 534 lekara, od kojih je 132 preminulo od pegavca.
Ratna bolnca srpskog saniteta na frontu oktobra 1914. godine
Problem je bio i to što srpski sanitet nije znao da pegavac prenose isključivo vaši.
Tek u martu 1915. u Srbiju je došla britanska sanitetska misija zahvaljaujući kojoj je epidemija zaustavljena.
– Sprovedeno je uništavanja vašljivosti kod ljudi, na veoma jednostavan način, pomoću pare, u jednom posebnom uređaju koje podseća na bure, tako da je to nazvano „srpsko bure”, a u Drugom svetskom ratu „partizansko bure”. Zaista su Englezi, pošto su znali način prenosa te infekcije, za dva, tri meseca uspeli da suzbiju tu epidemiju – objašnjava Delić.
Povlačenje preko Albanije pratila je i Moravska stalna vojna bolnica Niš
U godini pre Solunskog fronta, zbog pojave drugih epidemija, intenziviran je rad srpskog vojnog saniteta i razvijene su vakcine protifv tifusa i kolere.
– I tokom te godine je bilo epidemije kolere, sa 12.000 inficiranih osoba. Tokom prelaska Albanije, pa i na Krfu, bila je epidemija dizenterije, tamo je Srbija imala oko 151.000 vojnika, a 7.000 umrlo zbog dizenterije i pothranjenosti. Naime, od 130.000 vojnika na Solunskom frontu, preko 50.000 srpskih vojnika je imalo malaraiju – kaže Delić.
Na Solunskom frontu u selu Dragomanci pored Bitolja, osnovana je prva poljska bolnica u kojoj su radili istaknuti srpski hirurzi.
Bolnica na ostrvu Vido smeštena u šatorima
Među njima je i utemeljivač srpske hirurgije i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Vojislav Subotić.
On je prvi lekar koji je uspešno primenio metod reparacije krvnog suda i osmilsio šinu za imobilizaciju butne kosti.
Doktor Brana Dimitrijević kaže da su u tom periodu srpski lekari bili pioniri u mnogim oblastima.
Prvi lekar koji je tvrdio da je saradanja zubara i hirurga neophodna kada se leče povrede lica i vilice, bio je stomatolog Atanasije Puljo. On je osmilsilo takozvani „balkanski metod”, koji je doprineo razvoju rekonstruktivne hirurgije.
– To je taj princip „od unutra ka spolja”, znači, prvo se mora zbrinuti skelet lica pa onda posle toga obrada mekih tkiva. To pre toga, niko tako gromoglasno i na osnovu tolikog broja slučajeva nije izgovorio – objašnjava doktor Dimitrijević
U čast doktora Atanasija Pulje, postavljena je spomen ploča na kući u kojoj je živeo, a zemunska ulica u kojoj je rođen, nosi njegovo ime.
