Ako vreme ne pokvari zabavu, najveći deo Srbije danas će se zaputiti do izletišta gde će se piti, jesti i lumpovati do zore. Ipak,šta to danas proslavljamo? I kako to – praznik RADA, a ne radi se? Fotografije i snimci iz vremena kada je 1. maj bio nešto drugo, možda će vam odgovoriti na ova pitanja.
Rezultati anketa koje se već godinama sprovode na ovaj dan pokazuju ne baš zavidne razultate. Srbi, iako rado praznuju i, još važnije, ne rade na ovaj dan, uglavnom ne znaju ni šta se to obeležava, ni zašto.
Poneko možda i zna da to je to imalo veze sa nekim radnicima, negde, ali to je uglavnom to.
A nije uvek bilo tako…
Iz Godišnjaka grada Beograda
Praznik rada se slavi 1. maja kao međunarodni praznik radničkog pokreta u znak sećanja na stotine hiljada američkih radnika koji su na ovaj dan 1886. izašli na ulice Čikaga zahtevajući osmočasovno radno vreme.
Posle tri dana protesta, 3. maja došlo je do obračuna sa policijom kada su poginula četiri sindikalca. Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i nastave proteste. Sledećeg dana osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila veliki broj policajaca.
Gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, uključujući Parsonsa i Spajsa, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt. Dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom oko 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga kako bi odali poštu i izrazili svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je da 1. maj postane zajednički praznik svih radnika sveta.
Od borbe za pravo na rad do nerada uz pivo i roštilj
Obeležavanje 1. maja protesnim skupovima i traženjem prava za radnike u Srbiji je počelo četiri godine kasnije. Već 1893. godine sindikalci su počeli svoja okupljanja na ovaj dan o čemu svedoče i neke sačuvane fotografije iz ovog perioda.
Demonstracije radnika na Slaviji, 1. maj 1912.
Topčider, 1. maj 1923.
Ipak, svoj puni sjaj Praznik rada na ovim prostorima doživljava tek sa dolaskom komunističkih vlasti kada on postaje jedan od centralnih državnih praznika. Održavane su velike vojne parade, prvo na Terazijama, a zatim na platou ispred nekadašnje Savezne skupštine i današnjem Bulevaru kralja Aleksandra.
Sve je proticalo u znaku petokrake, srpa i čekića, trobojke druga Tita i njegovih drugova.
Prva prvomajska parada, Beograd 1947.
Negde u ovom periodu Praznik rada postaje neradni dan. Ustaljuju se uranci uz logorske vatre(koji su u nekim krajevima ranije održavani 6. maja, na Đurđevdan), organizuju se odlasci u prirodu, a 1. maj počinje da podrazumeva velike proslave uz piće i mnogo roštilja.
Oni malo stariji će vam danas reći da je to bio najsrećniji porodični praznik i da su mu se iskreno radovali. Obnavljala se garderoba, kupovali su se pokloni, odlazilo na predstave i priredbe.
O tome su ostali da svedoče i ovi video zapisi.
Amerikanci odavno odustali od 1. maja
Nakon Oktobarske revolucije 1. maj je postao državni praznik SSSR, a potom i svih komunističkih država. Zbog ovih konotacija, neprimerenih za kapitalističku državu za vreme talasa „straha od crvene aždaje”, radnički pokreti SAD odrekli su se 1. maja. Kao Praznik rada u ovoj državi praznuje se prvi ponedeljak u septembru.
