Presudom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je Marija, supruga kralja Aleksandra Karađorđevića. Tako je poništena odluka jugoslovenskih vlasti iz 1947. godine da joj se oduzmu državljanstvo, građanska prava i imovina. A kako je sve počelo?
Kad je završen Prvi svetski rat i stvorena Kraljevina SHS, Aleksandar Karađorđević već je bio „stari momak”, pa se kao državna tema nametnula njegova ženidba. Imao je 34 godine – i bio kralj! – kad je izabrao rumunsku princezu Mariju, vrlo visokog porekla. Njena baka po majci je bila sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.
Iako je reč bila o „ugovorenom braku”, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se dala na učenje srpskog jezika.
Za predsednika državnog Priređivačkog odbora venčanja Vlada je postavila Branislava Nušića, tada upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Beogradski opštinari bacili su se na spremanje i šminkanje prestonice…
Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike, a neki i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja… Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na zločine njene vojske prema srpskom narodu bilo je jače od diplomatske etikecije.
Pedantni novinari zabeležili su da je samo tokom poslednjih 24 sata uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom – neke visoke zvanice stigle su avionom – doputovalo više od 20.000 ljudi!
Po mladu i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar”, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi”. Na ovom brodu bili su ugledni gosti, i – čak i tada – neizbežni novinari. Ušće Save u Dunav nadletala je eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte „Aleksandar” pozdravili su topovi s Kalemegdana – sto jednim plotunom!
Marija je stajala na palubi, ispred oca i majke, rumunskog kralja i kraljice, a Aleksandar je poletno ustrčao uz most. Tada je zagrlio mladu. Sa obale su ih posmatrali patrijarh Dimitrije, predsednik Narodne skupštine Ivan Ribar, ministri i generali, i radoznali narod.
Na venčanju u Sabornoj crkvi, na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je rekla: „Hoću! Da!”, na srpskom.
Posle svečanog ručka, tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti…
Iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par je otputovao na svadbeno putovanje u Sloveniju, na Bled.
Kralj Aleksandar i kraljica Marija Karađorđević
A uporedo s veridbom i pripremom svadbe, vodili su se na Mirovnoj konferenciji u Parizu teški pregovori o statusu Banata. Posle rata, Srbija je zaposela ovu oblast, ali su Rumuni, na čelu sa svojim kraljem, tada već izvesnim tastom Karađorđevića, tražili da se pripoji njima. Ako ne, pretili su, oteće ga oružjem.
Banat je zato podeljen, tako da niko ne bude zadovoljan: Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS je ostala bez srpskog Temišvara. Ovamo je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Mnogi su tada verovali da je popuštanje naše delegacije bilo posledica kraljeve ženidbe.
Ovnovi na poklon
Deset dana pre svadbe, Beograd je imao šta da vidi: sa Železničke stanice, pa uz Balkanaku do Terazija, a onda do dvora u Kralja Milana, kretala se živopisna povorka. Naočiti Albanac u bogatom odelu, uglednik iz vučitrnskog sreza, dostojanstveno se kretao sredinom ulice dok su iza njega išla dva debela bela ovna, pozlaćenih rogova o kojima su visile staklene jabuke zlatne boje. Za njima još 98 ovnova, od kojih je svaki na čelu imao ogledalo, i svi su prošli kroz dvorsku kapiju! Bio je to prvi svadbeni dar.
