Albert Ajnštajn, fizičar i dobitnik Nobelove nagrade koji je svetu podario teoriju relativiteta, očigledno je imao 'specijalan' mozak. Toliko specijalan da je, kada je umro u Prinston bolnici 18. aprila 1955. godine, patolog na smeni Tomas Harvi je rešio da ga ukrade.
Ajnštajn nije želeo da njegovo telo i mozak budu proučavani, nije želeo da bude obožavan, piše „National Geographic”.
– Ostavio je specifične instrukcije u vezi sa svojim ostacima: kremirajte ih i pepeo razbacajte u tajnosti kako biste obeshrabrili sve one koji su od mene hteli da prave idola – piše Brajan Barel u svojoj knjizi „Razglednice iz muzeja mozgova”.
Međutim, Harvi je ipak odlučio da uzme mozak, bez dozvole Ajnštajna ili njegove porodice.
– Kada se ova informacija pojavila u javnosti par dana kasnije, on je ipak uspeo da dođe do oklevajućeg i retroaktivnog odobrenja Ajnštajnovog sina Hansa Alberta – piše Barel.
Harvi je ubrzo potom izgubio svoj posao u bolnici nakon čega je odlučio da se sa mozgom preseli u Filadelfiju, gde je on isečen na 240 delića i sačuvan u celoidinu, gumenastoj formi celuloze. On je uzorke podelio u dve tegle i sklonio ih u podrum.
Taman kada biste pomislili da priča ne može da bude čudnija, ona postaje upravo to.
– Nakon što je Harvijeva žena zapretila da će se rešiti mozga, on se vratio po njega kako bi ga poneo sa sobom. Neko vreme je radio kao medicinski supervizor u biološkoj laboratoriji u Vičiti u Kanzasu. Mozak je držao u kartonskoj kutiji skrivenoj iza hladnjaka za pivo. Nakon nekog vremena ponovo je odlučio da se preseli. Ovaj put izabrao je Veston u Mizuriju, gde se bavio medicinom u isto vreme pokušavajući da proučava mozak u svoje slobodno vreme, samo da bi izgubio medicinsku dozvolu 1988. godine. Potom se preselio u Lorens u Kanzasu gde je komšiji pričao priče o mozgu i njegovom sečenju kako bi delove poslao istraživačima širom sveta – objašnjava Barel.
U mozgu je ipak bilo ‘nešto’?
Nekoliko godina kasnije, Harvi i saradnici u Kaliforniji objavili su prvu studiju Ajnštajnovog mozga tvrdeći da je on posedovao abnormalnu proprciju dva tipa ćelija – neurona i glia.
Nakon ove studije usledilo je još pet radova, u kojima su obznanjene dodatne razlike u pojedinačnim ćelijama ili određenim strukturama u Ajnštajnovom mozgu.
Istraživači koji stoje iza ovih radova tvrde da bi proučavanje Ajnštajnovog mozga moglo da pomogne da se otkrije neurološki temelj inteligencije.
Ajnštajnova maturska diploma, 6 je najveća moguća ocena
Međutim, ova premisa je čista izmišljotina i studije nemaju nikakvu vrednost, barem ako pitamo Terensa Hejnsa, profesora psihologije sa Pejs univerziteta.
On je nedavno na godišnjem sastanku Udruženja za kognitivne sposobnosti naglasio načine na koje su sve studije podbacile.
– U originalnom izveštaju iz 1985. godine, Harvi i njegovi saradnici su otkrili da u Brodmanovom području 39 Ajnštajnov odnos neurona i glia je značajno manji nego kod 11 kontrolnih mozgova. Međutim, kontrolna grupa uopšte nije bila dobro kontrolisana – mozgovi su pripadali osobama starosti između 47 i 80 godina, dok je Ajnštajn umro u sedamdeset i šestoj godini – objašnjava Terens Hejns.
Kontrolni mozgovi su bili sveži, dok je Ajnštajnov decenijama venuo u hladnjacima za pivo.
– Harvi se 1996. godine udružio sa naučnicima iz Alabame kako bi prebrojali neurone u Brodmanovom području 9 – delu frontalnog koretksa, kao i neurone pet kontrolnih mozgova. Nisu pronađene razlike u broju i veličini neurona, ali je Ajnštajnovo tkivo bilo tanje u poređenju sa kontrolnim uzorcima. Gušće spakovani neuroni, teoretisali su naučnici, značili su da bi poruka između ćelija prelazila kraći put, što bi generalno značilo brže procesuiranje informacija. u pitanju je pucanj u mraku – priča Hejns.
Hejns tvrdi da je ovo otkriće bazirano samo na jednom kvadratnom milimetru Ajnštajnovog mozga i autori studije nisu izvestli o sličnostima između njegovog i kontrolnih uzoraka.
– Potom su Harvi i kolege iz Kanade uspeli da Ajnštajnov mozak uvedu u jedan od najprestižnijih medicinskih žurnala na svetu – Lanset. To su učinili uz pomoć fotografija Ajnštajnovog mozga pre nego što je on bio isečen. Oni su tvrdili da su primetili čudne šablone u određenom delu mozga koji je povezan sa matematičkim sposobnostima, ali Hejns ističe da on zapravo i nije bio veliki matematičar – zaključuje Hejns.
Međutim, Ajnštajn definitivno nije bio glup – previše dobro je razumeo javnu opsesiju njime, našu opsesiju slavom i potrebom da se bude poseban.
Znao je da bi, ukoliko bi imali šansu, naučnici navalili na njegov mozak ne bi li došli do velikih zaključaka u vezi sa tim šta sačinjava genija.
I znao je da je sve to bila glupost!
