Johan Drozdek ubio, pa silovao šestogodišnju devojčicu. Osuđen je na smrtnu kaznu i streljan 14. februara 1992. godine u prostorijama Okružnog zatvora u Somboru. Bila je to poslednja smrtna kazna izvršena u Srbiji. Ipak, ova vrsta kažnjavanja ima dugu tradiciju na ovim prostorima.
Stravična sudbina Tijane Jurić za čije je ubistvo optužen Dragan Đurić ponovo je pokrenulo pitanje o opravdanosti uvođenja smrtne kazne u srpsko zakonodavstvo. I dok jedni veruju u njenu ispravnost, a drugi govore o nehumanosti čina i tekovinama civilizovanog sveta, treba znati da ovakav način obračunavanja sa zločincima u Srbiji nije ništa novo i da ima veoma dugu tradiciju.
Smrtna kazna je u Srbiji primenjivana od nastanka moderne države 1804. pa sve do 2002. godine, kada je zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992. a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine i kasnije zamenjene vremenskim kaznama.
Iako tačnih podataka nema, neke procene govre da je u ovom periodu u Srbiji ubijeno preko 7.000 ljudi koji su proglašeni krivim za razne zločine koji nisu uvek uključivali ubistva.
U prvim decenijama 19. veku smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za vanbračni polni odnos.
Do 1842, za ubice je bila propisana „ekvivalentna” smrtna kazna, što znači da je ubica imao biti ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.
Zanimljivo je da je smrtna kazna za krađu ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.
Kako bi se ujednačio načine izvršenja smrtne kazne u raznim delovima zemlje, posle stvaranja Jugoslavije 1929. godine je donet jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju. On je kao jedini način pogubljenja propisano vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem.
Smrtne kazne su izricane najviše za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. Kao teroristi su kažnjavani komunisti i hrvatski, makedonski i kosovski separatisti. Prema zvaničnim statistikama, od 1920. do 1940. u Srbiji je izrečeno 459, a izvršene su 232 smrtne presude.
Posle Drugog svetskog rata, smrtne kazne su izricivane „izdajnicima”, „kolaboracionistima”, ratnim zločincima, „narodnim neprijateljima”, odnosno protivnicima komunističkog režima.
Posle 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Reforma od 1959. godine bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Smanjen je broj kapitalnih krivičnih dela i ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet. Ukinuto je izvršenje smrtne kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje bez prisustva javnosti.
Smrtnu kaznu u Srbiji izvršavao je osmočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko „ćorke”.
Kako je vreme odmicalo, tako su i propisi o smrtnoj kazni ublažavani i bilo je sve manje izrečenih smrtnih kazni.
U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. godine izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena.
Dana 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice. Osim po svom jezivom zločinu, ovaj monstrum je ušao u istoriju kao poslednji čovek nad kojim je izvršena smrtna kazna u Srbiji.
Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema čl. 24 važećeg Ustava iz 2006. godine: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne”.
Najveći zločinci bivše Jugoslavije od kojih su se tresli svi od Vardara do Triglava
Metod Trobec: Silovatelj i davitelj
Ovaj Slovenac sigurno je najpoznatiji jugoslovenski serijski ubica. U drugoj polovini sedamdesetih silovao je, ubio i spalio u pekarskoj peći pet žena. Osuđen je prvo na smrt, pa na 20 godina zatvora, pa na dodatnih 15 (zbog pokušaja ubistva drugog zatvorenika). Izvršio je samoubistvo u zatvoru 2006, nakon 27 godina provedenih iza rešetaka.
Šefka Hodžić: Ubica trudnice
Prema opšteprihvaćenoj verziji, Šefka je 7. oktobra 1969, nedaleko od Jusića, na potoku Kamenjača, sačekala svoju drugaricu Aliju Hasanović, koja se vraćala iz susednog sela Anđelići, ubila je sa tri hica iz pištolja, rasekla joj nožem stomak i izvadila dete. Alijino telo je sakrila na nekoj njivi pod plastom sena.
Dete je odnela kući, ali nije preživelo. Pred Okružnim sudom u Tuzli je u usijanoj atmosferi, održan proces Šefki i Avdiji Hodžiću, koji je optužen kao saučesnik.
Šefka je osuđena na smrt streljanjem, a Avdija na pet godina zatvora. U naknadnom procesu smrtna kazna je zamenjena sa 20 godina zatvora.
Višnja Pavlović i Dušan Bajčeta: Tražili krvnu osvetu
Nakon stradanja pastorka u saobraćaju, Crnogorka Višnja Pavlović platila 500.000 dinara Dušanu Bajčeti da izmasakrira jedanaestogodišnjeg dečaka i na taj način da ostvari „krvnu osvetu”. Dečak je ubijen sa devet uboda nožem, a četrnaest meseci nakon ubistva, avgusta 1973. oni su streljani negde kod Sarajeva.
Dušan Prodić: Udavio rođenog sina
Pružni radnik iz Doboja, nakon što je ostao udovac, na nagovor svoje nove supruge 1976. ubio je sopstvenog sina zbog pitanja nasledstva imovine. Prodić je sina gurnuo u reku Ilovu, ali je dečak uspeo da ispliva. Prodić je potom jednom rukom držao dečakovu glavu ispod vode, a u drugoj ruci je nosio tranzistor koji nije želeo da pokvasi. Prema rečima upućenih u ovaj slučaj, to je i bila odlučujuća stvar u određivanju smrtne kazne za ovog monstruma.
Johan Drozdek – Silovao i ubio dete zbog bicikla
Da bi se osvetio Ivaninom ocu zbog starog bicikla koji mu ovaj nije dao, Johan Drozdek (31) ubio je, pa potom silovao šestogodišnju devojčicu. O njemu se pre strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje.
Komšije iz Karavukova kod Sombora su ga videle kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na velikoj cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je monstrum, dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao. Nad Drozdekom je 1992. godine izvršena poslednja smrtna kazna u Srbiji.
