Odsustvo zajedničke evropske komemoracije povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata pokazuje nemogućnost zajedničnog sećanja na taj konflikt, ocenjuje agencija Frans pres.
Istoričar Džon Houms (John Homes) sa Koledža Triniti u Dablinu izjavio je da je nacionalni kontekst uvek bio važniji za sećanje na rat.
– To sećanje je jače i kontinuirano kod pobedničkih nacija, posebno u Francuskoj i Velikoj Britaniji. U Nemačkoj je obrnut slučaj. Nemačka pre 1939. godine je opsednuta konfliktom koji je koštao tu zemlju više od dva miliona žrtava. Kolektivno sećanje se potom usredsredilo na novu, još veću katastrofu u Drugom svetskom ratu – rekao je Houms.
Prema njegovim rečima, Mađarsku je na primer progonio poraz iz 1918. godine što je dovelo do današnjih suženih granica, a Sovjetski Savez je odbacio bilo kakve sećanje na „imperijalitički” rat, čiji je jedini značaj bilo podsticanje boljševičke revolucije.
U Poljskoj je drugi slučaj. Zemlja je 1914. godine podeljena između Nemačke, Austrije i Rusije, a Poljaci su se borili u protivničkim vojskama. Nezavisna Poljska direktno izlazi iz Prvog svetskog rata, ali nova država će voditi pobedničke ratove da uspostavi svoje granice protiv Litvanije i Ukrajine 1919. godine i kasnije protiv Rusije 1920.
Neznani junak u Varšavi nije iz Prvog svetskog rata u kojem je 400.000 Poljaka poginulo, već iz rata s Ukrajinom. Prvi svetski rat ima previše nacionalni kontekst za Poljsku i zbog toga je to zaboravljeni rat u toj državi.
Istoričarka Aneta Beker s Pariskog univerziteta ocenila je da Evropljani imaju zajedničko žaljenje – oplakuju mrtve, uništene živote i iluzije.
– Međutim, sećanje se različito tumači. Nema apsolutno nikakvog zajedničkog sećanja između zaraćenih strana, a i ponekad ni u okviru iste zemlje. U Francuskoj je sećanje na okupirana područja još živo i posle sto godina, kako zbog težine nemačke okupacije tako i zbog nerazumevanja ostalog dela zemlje prema tome, tokom i posle rata. Da ne pominjemo slučaj Alzasa i Mozele koji su bili nemački za vreme rata – rekla je istoričarka.
Prema njenim rečima, čak i u Francuskoj, koja bi trebalo da ima zajedničko sećanje, to ipak nije slučaj.
– Možemo onda pomisliti kakva su različita sećanja u pobedničkim i poraženim zemljama. U Nemačkoj je sećanje na Prvi svetski rat skoro nemoguće, ne samo zato što je poražena, već što će biti veće sećanje na kataklizmu Drugog svetskog rata s nacizmom i istrebljenjem Jevreja – rekla je Aneta Beker.
Gerd Krumajh, istoričar sa Univerziteta u Diseldorfu smatra da je sećanje na rat veoma živo u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Australiji, Novom Zelandu i Kanadi.
– U Austriji je to zaboravljeno, u Rusiji potisnuto, a u Poljskoj, Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji ono se sad vraća – ocenio je Krumajh.
– U Nemačkoj znamo da je Prvi svetski rat bio odlučujući događaj 20. veka i često se pominje kao „posebna katastrofa”. Međutim, sećanje na rat je malo prisutno. Taj rat izgubljen u poniženju i političkim previranjima nije nikada dozvolio zajedničko sećanje na
mrtve. Potom je došao Drugi svetski rat koji je potpuno ugušio sećanje na prvi – zaključio je nemački istoričar.
