Kada pomislite na sveca, obično vam pred oči izađe slika dobroćudnog i skromnog čoveka. Ovi sveci su bili sve samo ne dobroćudni.
Sveti Vladimir – Imao je armiju Vikinga i armiju žena
Pre nego što je proglašen za sveca, čovek je bio vrhunski pljačkaš, a i pagan. To mu je odgovaralo sve dok mu nije sinulo da bi voleo da zavlada Kijevom, pa je u tu svrhu pokupio svoje Vikinge, razorio grad i rešio se trenutnog vladara, koji je, gle čuda, bio njegov rođeni brat.
Na putu ka Kijevu je uspeo i da se oženi – bacio je oko na Rognedu koja ga je odbila, ali to ga nije omelo u njegovim planovima – ubio joj je oca a nju oteo, a zatim su u slozi i ljubavi nastavili svoj put za Kijev gde se ustoličio kao knez. U tome je bio vrlo uspešan, pa je osvojio i dobar deo okolnih teritorija, sa pripadajućim ženama, čak 800 komada. Negde oko 987. godine je rešio da se mane paganstva pa je poslao svoje ljude da izuče sve religije ne bi li se opredelio za jednu. Bio je blizu toga da se odluči za islam, ali kada je čuo da će morati da se odrekne svinjetine i alkohola, ekspresno je odlepršao u hrišćanstvo, pa ga sada i pravoslavci i katolici slave kao sveca.
Sveti Ignasio iz Lojole – Gvozdeni čovek kome ni topovsko đule nije došlo glave
Ignasio je rođen 1506. godine u zamku Lojola. Imao je samo sedam godina kada mu je umrla majka, a 1517. godine je otišao da služi u vojsci, gde je proveo dobar deo života. A, kao vojnik, bavio se svim što uz to ide – psovanjem, tučom pa i ženama.
U bici protiv Francuske kod Pamplone je teško ranjen. Kada je ostatak njegove armije digao ruke i predao se, on se i dalje lavovski borio i završio tako što ga je pogodilo topovsko đule! Prošlo mu je direktno kroz noge, pri čemu je na jednoj nozi ostala otvorena rana dok je drugoj bila razneta potkolenica. Kost te druge noge je morala da se prelomi pa da se opet namešta, pri čemu su lekari ofrlje odradili posao pa je dobar deo kosti ostao da viri. To su mu odsekli testerom, pa je ceo život hramao na tu nogu. Dok se oporavljao od teških rana, doneo je odluku da se posveti hrišćanstvu, kome je, kao i vojsci, pristupio fanatično, pa je na kraju završio kao jezuitski poglavar.
Simeon Stolpnik – On je doveo asketizam do apsurda
Simeon se u osamnaestoj godini zamonašio u manastiru Teleda. Pozivu monaha je pristupio tako revnosno da su ga na kraju kaluđeri izbacili iz manastira. Naime, toliko je ogrezao u asketizam da je čak i telo obmotavao samo palminim užetom koje mu se usecalo u telo i pravilo grozne, gnojne rane. Zadah je smetao ostatku bratije iz manastira pa su ga prognali, te se Simeon preselio u bunar. To mu valjda nije bilo dovoljno ekstremno pa je boravišnu adresu preneo na planinu Kalat Siman, za koju se okovao lancima. Kako su glasine o njemu počele da se šire, a zainteresovani ljudi se skupljali da ga vide i dodirnu, Simeon se naljutio i sebi napravio stub visok 16 metara na čijem vrhu je od tada obitavao i sa njega propovedao. I ne samo da se pržio usred Sirije na 16 metara visine celih 36 godina, nego se za to vreme hranio isključivo vodom i sočivom!
Sveti Olaf od Norveške – Kako je on postao svetac?
Olaf nije poput Vladimira imao armiju Vikinga – on je bio Viking. Zvali su ga Čelični Olaf, a zaraditi takvu reputaciju među Vikinzima sigurno nije mala stvar. Onda mu je jednog dana dunulo da je vreme da se krsti, što je i učinio, nakon čega se zaputio u Norvešku i proglasio se kraljem. Svojim primerom je podstakao celu Norvešku da pređe u hrišćanstvo. Naravno, nije sve teklo bajkovito, pa je zato doveo sveštenike iz Engleske ne bi li „pripomogli” u preobraćivanju naroda.
Iako je bio moćan vladar, na putu ka moći mu se isprečio Knut Veliki, od koga je izgubio bitku. Povukao se u Kijevsku Rusiju na dve godine kako bi izvidao rane, a onda se vratio da pokaže Knutu ko je gazda. Nažalost, ispostavilo se ga je Knut gazda, a Olaf je izdahnuo u borbi. Smrtnu ranu mu je zadala ogromna sekira, slična onoj koju je i sam koristio, a u njegovu čast Norveška crkva i danas ima ovaj grb – krst sa sekirom.
