Rubrika ISPOVEST JUGOSLOVENA ima za cilj da mladim ljudima predstavi, a starije podseti na vreme kada je crveni pasoš bio propusnica za ceo svet i kada je, gledano današnjim očima, život na ovim prostorima bio bajka. Šaljite nam vaša sećanja na Tita, Jugoslaviju i život od pre nekoliko decenija, a mi ćemo to objaviti.
Nemanja je rođen u Zagrebu davne 1974. godine. Bio je previše mali kada je Josip Broz umro, ali je podelio svoja maglovita sećanja sa čitaocima portala Dnevno.rs. Tada šestogodišnji klinac, kome nije bilo najjasnije zašto su svi tužni jer je “neki Tito” umro, danas je sociolog.
Kada su javili da je umro Tito, ja sam imao šest godina. Počeo sam da plačem, ne znam zbog čega. Osetio sam ogromnu tugu u grudima. To je bio moj prvi, do tada najbliži susret sa smrću.
Iako mi taj Tito nije bio ni bliži ni dalji rod, cela atmosfera mojih ukućana me je ponela. Ipak, tuga me nije dugo držala jer sam nakon nekoliko minuta otišao kod brata u sobu gde je on u svom zanosu svirao gitaru, a uz pomoć ručno pravljenog pojačala i zvučnika treštala je pesma „Rock’n’roll za kućni savet” Riblje čorbe.
Istog časa sam zaboravio da je taj neki Tito umro i znao sam da su moji ideali miljama daleko od predsednika, državnog uređenja, kredita, crvene marame, dvadesetpetomajske hipnoze i krišom slavljene slave i Srpske nove godine.
