'On u kući nikada nije izgovorio ime Tito. Sećam se da mi je rekao par puta, da je mislio da Tito treba da se povuče, da bude u drugom planu u nekoj formi oca nacije, ili ideologa nacije, a da vođenje države prepusti mlađima.'
Četrdeset godina nakon sloma srpskih liberala, sve je više onih koji su skloni mišljenju da su Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac, Koča Popović i drugi bili najveća propuštena šansa Srbije. Posledica čistke liberala bilo je uklanjanje najmanje šest hiljada ljudi iz javnog života, mahom direktora, što je onemogućilo privredni razvoj zemlje.
U novom broju Nedeljnika, Zoran M. Nikezić, sin neformalnog vođe „opozicije” Titu, otkriva dosad nepoznate detalje iz političkog i post-političkog života svoga oca.
– On u kući nikada nije izgovorio ime Tito. Sećam se da mi je rekao par puta, da je mislio da Tito treba da se povuče, da bude u drugom planu u nekoj formi oca nacije, ili ideologa nacije, a da vođenje države prepusti mlađima. Jako je cenio Tita, ali nikada nisam imao utisak da je bio indoktriniran i da je tu indoktrinaciju pokušavao da proširi. Govorio je za njega uvek – predsednik. Zbog preciznosti reči, jer on je bio predsednik, a Tito je bio sinonim za kult ličnosti, za nešto što je iznad nas nevezano za institucije. Za njega je Broz je bio predsednik, a ne Tito – kazao je Zoran Nikezić.
Tito fotografisan 1971, Foto: Wikipedia
Svako podsećanje na početak sedamdesetih, kao i na ljude koji su obeležili te događaje, neupitno vodi ka neformalnom lideru neformalnog pokreta koji će zbog optužbi za anarho-liberalizam dobiti nadimak „srpski liberali”.
Marko Nikezić, verovatno najspecifičnija politička figura posleratne Srbije, predsednik CK Srbije u vreme „sloma”, pomalo je zaboravljeni neuspešni reformator Srbije, kroz čiji se lik ocrtava kompletna ideja promena u Srbiji koje se nisu dogodile. Kao i razlozi zašto se nisu dogodile, podseća Nedeljnik uz pomoć dosad zaturenih istorijskih podataka.
Da su „srpski liberali” u konflikt sa Titom često dolazili zbog njegovog iracionalnog ponašanja ilustruje anegdota koju je krajem devedesetih ispričao Tepavac. Uoči važne posete Americi, u oktobru 1971. godine, Tito mu je naložio da se ambasador Crnobrnja iz Vašingtona odmah vrati u zemlju.
Mirko Tepavac u starosti, Foto: Beta
To je izazivalo ogromne probleme, jer novi ambasador do posete verovatno ne bi stigao da preda akreditive. Iako je pristao da odloži odluku, sutradan Tito kaže: „Ostajem pri odluci da se Crnobrnja odmah povuče!”
Tepavac dalje svedoči: „Valjda je video koliko mi se to ne dopada, i dodao, za mene, iznenađujući razlog: „Jovanka neće da ide, ako on tamo ostane…” Još više me je iznenadio nastavkom: „Valjda i ti ponekad ne možeš da izađeš na kraj sa svojom ženom!”
Na četvorodnevnom sastanku Tita i „rukovodećeg društveno-političkog aktiva Srbije” u jesen 1972. Tito im je poručio da omalovažavaju borbu protiv anarholiberalizma i klasnog neprijatelja, da su kriterijumi borbe protiv klasnog neprijatelja u Srbiji liberalniji, da pojam socijalističke demokratije dobija primese građanske demokratije.
Spočitano im je i što je marksizam skoro iščezao iz nastavnih programa univerziteta. Jedan od savremenika je kasnije govorio: „Posle smene Nikezića kod Tita se više nije išlo na razgovor, već na referisanje”.
Zoran M. Nikezić otkriva i šta je Marko Nikezić mislio o Slobodanu Miloševiću.
– Kada je bila čuvena Osma sednica, bio je zabrinut i vrlo neraspoložen što se to dogodilo. Rekao je da je to indikator još jednog pada – zaključuje Nikezić.
