Mislite da je baš dobro biti vredan i raditi uvek i po svaku cenu? Ovaj slučaj iz srpske istorije će vas u tome demantovati. Naime, pravilo radnog dana možda važi tokom svih drugih doba u godini, ali NE I DANAS... ili je tako bar bilo u Srbiji početkom 19. veka.

 

Malo kog sveca Srbi toliko poštuju i vole koliko je to slučaj sa Svetim Savom. Stručnjaci smatraju da je za to najviše „kriva” Srpska pravoslavna crkva, ali i mnogobrojna narodna predanja o životu i radu ovog sveca jer, kada se piše o životu Svetog Sava, zapravo se piše o počecima srpske prosvete u srednjem veku.

Veruje se da je još za života Sveti Sava bio nešto posebno za srpski narod. Ne samo kao princ, pa ni kao crkveni vođa, već kao čovek koji je spreman da pomogne, sasluša i poduči. Zbog toga je već u prvim decenijama posle njegove smrti u 13. veku počelo svetkovanje njegovog života, a crkva je uspela da ovaj običaj prenese u sve zemlje u kojima su živeli Srbi.

Proslavljanje uspomene i praznika Svetog Save počelo je zvanično u tursko vreme. Tada je ovo već postao narodni običaj i to prvo u krajevima u kojima je bilo bitno napraviti više kulturnu nego političku razliku između Srba i Turaka.

 

U okvire države proslavljanje života i dela Svetog Save uveo je knez Miloš Obrenović 5. februara 1827. godine. On je naredbom dan Svetog Save proglasio neradnim, a one koji ne bi došli u crkvu ili bi pokušali da otvore dućane na taj dan kažnjavao je da „ne samo globu crkvi plate, no i apsom i telesnom kaznom kaštigovani budu”.

Namesništvo kneza Mihaila Obrenovića otišlo je korak dalje i 2. januara 1840. godine Svetog Savu proglasilo školskim zaštitnikom. Tada su prvi put u školama uvedene proslave i svečane akademije.

Verovatno negde u ovo vreme u pojedinim krajevima Srbije je nastao i običaj da sve kuće koje imaju đaka na današnji dan obavezno pravi žito čak iako nije slava. Za sreću i uspeh u školovanju.

I priča o omiljenom srpskom svecu je rođena…

Savina voda kojoj su se divili i stranci

Svetom Savi narod je još za života prepisivao mnoge natprirodne moći. Jedna od njih, po ugledu na starozavetnog Mojsija je i sposobnost da udarcem štapa o zemlju stvori vodu i tako pomogne bezvodnim krajevima. „Savini izvori” i danas postoje širom Srbije.

Najpoznatiji je Savinac, nedaleko od Takova, gde je knez Miloš podigao crkvu, a o izvoru u pećini iznad manastira Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri pisali su i stranci.

Vernike privlači naročito u pećini iznad manastira Nikolje Savina voda koja je nadaleko čuvena. Priča se da su u toj pećini živeli neki isposnici koji su se zavetovali da nikada neće okusiti meso. Svake mlade nedelje dolazi staro i mlado iz okoline da pije vodu i, još više, da opere oči jer veruje u njenu lekovitost – zapisao je o ovom mestu Feliks Kanic, čuveni austrougarski putopisac i istoričar.

A ko je bio Sava Nemanjić?

Sveti Sava je bio prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Sa svojim ocem, koji se kasnije zamonašio i dobio ime Simeon, podigao je manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke. Uredio je zakonopravilo – zbornik građanskih i crkvenih propisa, poznato i kao Krmčija Svetog Save.

Godine 1219. Sava je od Vaseljenske patrijaršije u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve sa statusom samostalne arhiepiskopije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.

Grom zagrme na Svetoga Savu, usred zime, kad mu vreme nije!

Postoji mnogo srpskih narodnih verovanja vezanih za Savindan, među kojima i to da ako na Svetog Savu grmi, desiće se važni događaji u zemlji.Grmljavina je na Svetog Savu zabeležena u narodnoj pesmi o početku bune na dahije 1804. godine:

„Treću Sveci vrgoše priliku, grom zagrme na Svetoga Savu, usred zime, kad mu vreme nije, sinu munja na Časne Verige, potrese se zemlja od Istoka, da se Srblji na oružje dižu, al se Srblji dignut ne smjedoše…”

Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. naredio da se spali mošti svetoga Save na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to desilo podignut je Hram Svetog Save.



loading...