Voz smrti je 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih iz ponosa i prkosa zapevao je svojim izvežbanim i smelim baritonom, piše portal Frontal.rs.
Drugi svetski rat je bio noćna mora za celu našu zemlju. Ni na jednom pedlju nije bilo lako a Sarajevo je i tada ponelo izuzetno teško ratno breme. Taj grad je i u ovom slučaju iskrvario zbog svakog zla i svake misaone nastranosti svih krvnika bez obzira na koju su se stranu Bogu okretali, piše portal Frontal.rs.
Od samog početka sukoba, ustaše su hapsile srpski narod. Zbog surovih progona Srbi su počeli bežati iz Sarajeva. Utočište su nalazili na susednim planinama ili pak u Srbiji. Naravno, određen broj ljudi je ostao u svom gradu, verujući da u dušmanima ipak postoji mrva čovečnosti i empatije. Nisu ni pretpostavili šta im đavoli spremaju.
Đurđevdan je!
Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi „đurđevdanski uranak”. U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce-kasarne – sa brda iznad Bembaše.
Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše i Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti.
Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskotračne železnice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad. Pred očima srpskih mučenika na Obali Kulina bana pojavila se duga kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona zatvorenika – od Vijećnice pa sve do Elektrocentrale.
U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi. Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim sinovima a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se izjašnjavali kao Srbi.
Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: „Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jaseovac!”.
Na vagonima je pisalo „sedam konja ili četrdeset vojnika” a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dvesta ljudi. Voz smrti je tog istog 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. U opštem haosu jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge”, u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvežbanim i smelim baritonom iz srca i duše zapevao je:
– Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan
je!
Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme Đurđevdan zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru, zbijeni jedni do drugih.
Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a njih dve stotine je preživelo torturu. Zahvaljujući preživelima mi danas znamo za ovaj događaj.
Pod utiskom ove priče, sarajevski muzičar Goran Bregović je obradio pesmu koju su pevali zarobljenici. Ta pesma je u međuvremenu postala planetarni hit koji se izvodi na više svetskih jezika.
