Rano ujutro oktobra 1814. godine London je pogodila verovatno najneobičnija poplava u istoriji. Bilo je to vreme Industrijske revolucije, vremena kada su se zapadnjački gradovi širili poput letnjeg požara, a s njima i njihovo stanovništvo.
Težački način života nije bio nimalo lak, a građani su odmor neretko tražili uz kriglu hladnog piva. Proizvodnja ove tečnosti je cvetala, posebno zahvaljujući tehnološkim novotarijama industrijske revolucije.
Najveći proizvođači, međutim, bili su tajkuni koje je stanovništvo nazivalo „pivskim baronima” i koji su bili u večnim sukobima, najviše zbog taštine.
Jedan od njih, sir Henri Bo, odlučio je da sagradi najveći rezervoar piva u gradu. To je i učinio. Ovaj rezervoar je po završetku gradnje mogao da primi više od pola miliona litara tečnosti, a onda je jednog jutra – pukao!
Sila kojom ga je tečnost probila porušila je i okolne rezervoare, pa je celu londonsku četvrt Sen Džajls potopilo milion i po litara piva.
Nažalost, talas piva uništio je i nekoliko kuća i uzeo čak osam života, među kojima je bilo i dvoje dece mlađe od pet godina.
Pomalo očekivano, na ulicama Sen Džajlsa usledio je haos. Glas o poplavi proširio se celim gradom, pa su u četvrt navalile gomile ljudi, što je onemogućilo pronalazak i eventualno spašavanje žrtava.
Povređeni ljudi preplavili su londonske bolnice koje su nedeljama kasnije imale miris ustajalog piva. Tamo je takođe zamalo izbila prava pobuna – pacijenti koji su već bili u bolnici počeli su da se bune misleći da su izostavljeni u deljenju besplatnog piva.
Kao da sve ovo nije bilo dovoljno bizarno, pivara Henrija Boa završila je na sudu, a sudija je doneo presudu da je poplava bila „Božji čin”. Takva klasifikacija isključuje ljudski faktor, pa za ogromnu materijalnu štetu i ljudske žrtve nikada niko nije odgovarao. Vlada Velike Britanije Bou je čak omogućila porezne olakšice kako bi se što pre oporavio od gubitka pivare.
