'Oni su najprljavija božja stvorenja. Ne kupaju se posle vršenja nužde niti posle seksa. Ne peru ruke posle obroka. Oni su poput puštenih magaraca', napisao je 921. arapski diplomata Amad idb Fadlan. Izložba Britanskog muzeja u Londonu, međutim, priča drugačiju priču.
Izložba „Vikinzi: Život i legenda”, koja se otvara sutra u Londonu i traje do 22. juna, pokušaće da promeni stereotipnu predstavu Vikinga kao zastrašujućih, bradatih ljudi naoružanih sekirama koji su harali Evropom od 9. do 11. veka.
– Oni su najprljavija božja stvorenja. Ne kupaju se posle vršenja nužde niti posle seksa. Ne peru ruke posle obroka. Oni su poput puštenih magaraca – napisao je 921. arapski diplomata Amad idb Fadlan.
Britanski muzej u Londonu predstavio je, međutim, izvanredne komade vikinškog umeća – divan (i veoma korišćen) mač, nakih, amulete, verske i druge predmete.
Izložba, prva o Vikinzima u proteklih 30 godina, pokazuje kako su nordijski ratnici stvorili međunarodnu mrežu trgovine, pljačke i moći koja se širila na četiri kontinenta.
Generalno su se prema robovima dobro odnosili kako bi postigli veći cenu na tržištu. A kosti i ostaci na izložbi pripadaju Vikinzima a ne njihovim žrtvama.
– Nasilni ratnici su sasvim sigurno važan deo priče ali ne i jedini. Bili su trgovci, zanatlije, istraživači, mnoge stvari. Važan deo poruke koju želimo da prenesemo je da je to bilo kompleksno i višeslojno društvo – rekao je AFP-u kustos izložbe Garet Vilijams.
U srcu njihove kulture bili su brodovi i moreplovstvo i na izložbi je predstavljena i reživela drvna građa najdužeg vikinškog ratnog broda (drakar) ikada pronadenog.
Otkriven u jednom danskom fjordu 1997. godine ovaj 37 metara dug brod nazvan Roskilde 6 potiče iz 1025. godine – vrhunca vikinškog doba.
Brod sa metalnom mrežom koja podržava hrastova debla bio je instrument za istraživanje, pohode i trgovinu, mocno oružje i umetničko delo koje je oslikano srebrom i zlatom i izrezbareno sijalo na suncu.
– Bio je sagrađen ili za kralja ili za velikog poglavicu. Brodovi i moreplovci najvažniji su deo izložbe. Brodovi su bili ti koji su im omogućili da odu i sreću se sa narodima van vikinškog sveta – kaže Vilijams.
Uticaj Vikinga prostirao se od Njufaundlenda u Severoj Americi do Avganistana u centralnoj Aziji i oko Mediterana i nije sve bilo samo pljačka.
Reputacija vikinških ratnika prilično jednostrana, kaže Vilijams i dodaje da oni nisu bili ništa krvožedniji od drugih naroda u tom dobu.
Vikinzi su napadali hrišćanske crkve, a monasi su bili ti koji su proizveli većinu pisanih izveštaja o tom vremenu.
– To ne znači da su njihovi napadi bili više nasilni od drugih, već je stvar u tome koga su izabrali da napadnu i ko je pisao – rekao je kustos.
– Postoji izreka da istoriju pišu pobednici. Istoriju Vikinga napisali su gubitnici – a oni nisu lepo gubili – kaže Vilijams.
