Politički, finansijski i vojno, Rusija je nesebično podržala Srbiju za vreme Prvog svetskog rata. Zato su Petrograd i Romanovi, i pored povremenih nesporazuma sa Beogradom, kod velikog broja Srba upamćeni kao „jedini pravi saveznici".
Ruska carevina, kao tradicionalni zaštitnik balkanskih Slovena, već na početku Velikog rata pružala je pomoć srpskom narodu. Još tokom Julske krize, Car Nikolaj II je stao na stranu Srbije.
Ruski ambasador u Srbiji Nikolaj Hartvig toliko je bio pogođen položajem srpskog naroda – da je čak umro prilikom iščekivanja da bude primljen kod austrougarskog poslanika na sastanak.
– To je smatrano znakom njegove privrženosti, neprihvatanja tog scenarija koji je bio pripremljen Srbiji – objašnjava istoričar Čedomir Antić.
Još na početku rata rusko Ministarstvo mornarice preuzelo je na sebe organizovanja i slanja vojne pomoći Srbiji pa je formirana „Ekspedicija posebne namene” (EPN). Zadatak EPN-a je „doturanje i sprovođenja ratnog materijala za Srbiju”, tako što bi se materijal transportovao preko Dunava.
Ekspedicija je formirana 16. avgusta 1914. godine na čelu sa kapetanom prve klase M. M. Vesjolkinom (u kasnijem toku rata Vesjolkin je unapređen u kontraadmirala).
Za prevoz robe određeni su kapaciteti Crnomorske flote carske Rusije, mada za ovu operaciju nisu mogli biti iskorišćeni i veliki brodovi zbog nemogućnosti da uplove u Dunav. U sastav ekspedicije bili su uključeni šlepovi i trgovački brodovi, a EPN je potčinila sebi i Rusko dunavsko parobrodstvo. Ubrzo su i od ruskog Ministarstva mornarice dobijena znatnija materijalna sredstva za kupovinu novih transportnih brodova.
Sve što je EPN prevozila smatalo se „robom specijalne namene”, što jeznačilo da se materijal prioritetno propušta železnicama i vodenim putevima uporedo sa materijalom za rusku vojsku, a sve na račun ruske blagajne.
Ruska luka na Dunavu, Reni, izabrana je za početnu tačku dok su srpske luke Radujevac i Prahovo, predstavljale mesta istovara. Ruska mornarica je obezbeđivala konvoje za slučaj susreta, odnosno sukoba sa austrougarskim brodovima, avionima ili nailaska na mine.
Prvu ekspediciju je činilo sedam parobroda i šesnaest barži.
– Malo se zna da je sva hrana za srpsku vojsku tokom 1914. i 1915. godine pristizala iz Rusije. Ali postojao je problem: kako raspodeliti tu hranu srpskim trupama nakon iskrcavanja, jer su srpske železnice bile preslabe za te kapacitete – kaže istoričar Danilo Šarenac.
Pored političke i finansijske podrške, Rusija je slala i naoružanje. Još tokom Cerske bitke pristiglo je 120.000 pušaka. U drugom konvoju bilo je više od 30.000 sanduka sa municijom, oko 300 sanduka sa granatama, 214 navoja bodljikave žice… Ruska vojska je slala i balone za osmatranje neprijateljskih položaja, dva motorna čamca i oklopni parni brod „Tiraspolj”.
Beograd je tokom prve dve ratne godine redovno bombardovala austrougarska rečna mornarica, a Srbija nije sama mogla da se izbori sa moćnim monitorima. Topovi, torpeda i mine stigli su zajedno sa ruskim inženjerima i minerima.
Prva ruska vojna misija je bila sastavljena od sto šest mornara na čelu sa kapetanom Jurijem Volkovickim. Ova grupa je obučavala srpske vojnike, pa je kasnije formiran „Odred zapovedno rečno minerstvo”, što je i prva organizovana jedinica rečnog minerstva u Srbiji.
– Srbija je dobila nekoliko desetina mina modernog tipa. One su mogle da se pale i na dodir i sa obale. Za prvi uspeh srpske vojske u borbi protiv monitora zahvalnost dugujemo ruskoj misiji koja je aktivirala te mine – dodaje Šarenac.
Kada je reč o artiljeriji, pomoć samo dva, iako velika, ruska obalska topa deluje simbolično. Međutim, ta dva topa su zajedno sa nekolicinom britanskih i francuskih topova, sasvim preprečila plovidbu Dunavom i onemogućila monitore prilikom bombardovanja.
Značajne su bile i ruske medicinske misije u kojima su učestvovali brojni lekari i medicinske sestre. Stizala je pomoć i u odeći. Zabeleženo je da je srpska vlada primila oko 200.000 pari čizama, 19.000 šinjela, 12.300 vojničkih košulja, 14.300 čakšira, pa čak i oko 11.000 šajkača.
Na Solunskom frontu je učestvovalo oko 30.000 ruskih vojnika, što nije mnogo jer je bilo 600.000 savezničkih vojnika, a među njima 150.000 Srba.
Ruska javnost je uglavnom podržavala Srbiju, kao i car Nikolaj II.
– To se nije moglo reći za njegovog šefa diplomatije Sazanova, a slično je bilo i sa parlamentarnim vođom, ministrom u Dumi – Pavelom Miljukovom, koji je otvoreno bio protiv Srba. Mnogima u Rusiji se činilo da je Rusija olako ušla u rat umesto da se reformiše i oporavi. Tako bi možda izbegli revoluciju – kaže Antić.
Odnosi između Srbije i Rusije nisu u svakom momentu bili sjajni.
– Bilo je oscilacija u odnosima, pre svega kada je u pitanju Makedonija – gde je Rusija bila najveći zagovornik podele Makedonije i određenih ustupaka koje je srpska vlada trebalo da učini ne bi li u nekoj budućoj raspodeli teritorija mogla da računa na kompenzacije, što je za srpsku stranu svakako predstavljalo problem. To pitanje Makedonije i Bugarske, zajedno sa insistiranjem na ofanzivi na austrougarskoj teritoriji, predstavljalo je nešto što je tokom rata kvarilo srpsko-ruske odnose, a možemo reći i da ih je u nekim momentima dovodilo u kritičnu fazu – ističe Šarenac.
Prema rečima istoričara Čedomira Antića, Rusija je ipak odigrala ključnu ulogu 1915. – kada se srpska vojska povlačila preko Albanije. Britanci i Francuzi su planirali da napuste balkanski front i posvete se odbrani Egipta i kolonija, što je snažnom intervencijom sprečio ruski car.
Posle telegrama Nikolaja II, zapadni saveznici su bili primorani da ubrzaju evakuaciju i pomognu srpskoj vojsci, tako da ne treba da čudi što je ruska carska porodica bila tako cenjena u Srbiji.
I dan-danas Srbija ima dug prema Ruskom carstvu, upravo zbog Prvog svetskog rata, zaključuje Antić.
