Noćas smo već po običaju pomerili časovnike za jedan sat unazad i tako se vratili na zimsko računanje vremena. Ovo smo uradili zbog toga što smo časovnike u suprotnom smeru već pomerili u martu kada smo koristili ’letnje’ računanje vremena. Za celu ovu ’zbrku’ možemo da zahvalimo jednom čoveku!
Cela ideja pomeranja vremena nije uopšte toliko stara i javila se tek u 20. veku. Sve se zasniva na činjenici efikasnijeg korišćenja dnevnog svetla.
Na primer, u januaru sunce izlazi oko 8 časova dok u julu to čini već oko 5h. Zimi zalazi oko 16 časova dok je leti vidljivo i posle 21h. E sad… ljudi svoje aktivnosti uglavnom započinju i isto vreme, oko 7 časova, pa bi to značilo da leti „gube” skoro dva sata dnevne svetlosti. U vreme kada se većina poslova obavljala na polju, ovo je bilo veoma važno.
Da problem može da se reši jednostavnim pomeranjem sata unapred ili unazad u odnosu na „prirodno” vreme prvo je došao krajem 19. veka Džordž Vernon Hadson, entomolog sa Novog Zelanda. On je sakupljajući primerke za svoju kolekciju insekata, uočio koliko je za ljude bitno da iskoriste dnevnu svetlost. Zato je u svom radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata.
Očevi letnjeg računanja vremena Džordž Vernon Hadson i Vilijam Vilet
Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da je, deset godina kasnije, nije vaskrsao britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet.
Priča kaže da je Vilet tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, u leto 1905. godine primetio kako veliki broj ljudi i dalje spava iako je sunce odavno izašlo. I tako je, znajući da se vreme sunćevog izlaska menja tokom godine, Vilet pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog „britanskog letnjeg vremena”.
Koristeći sopstvena sredstva, on je objavio 1907. godine rad „Gubitak dnevnog svetla” u kome predlaže pomeranje satova za 80 minuta jednom u aprilu i ponovo nazan u septembru.
Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke poslanike u engleskom parlamentu, uključujući i tada mladog Vinstona Čerčila.
Nažalost, Vilet nije dočekao da vidi pobedu njegovog sistema. Umro je za vreme epidemije gripa 1915. godine. Ironično, jegov predlog je prvo prihvatila „neprijateljska” Nemačka 1916. godine zakonom regulisavši „letnje” računanje vremena.
Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske zemlje i SAD.
Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi letnje ukazno vreme. Sistem nije jedinstven, ali je skoro planetarno prihvaćen i primenljiv.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
