Na pomen njegovog imena običavaju da kažu: „Ni većeg imena i dela, ni većeg zaborava“. Iako je u istoriji srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva ostavio neizbrisiv trag, Tadija Sondermajer je jedan od zaboravljenih srpskih velikana.
Promotivnim letom „Er Srbije” od Beograda do Abu Dabija, krajem oktobra prošle godine, predstavljeno je i najavljeno mnogo novina u nacionalnoj avio-kompaniji.
Nezaobilazno je bilo i podsećanje da je nova kompanija nastavljač istorije civilnog vazduhoplovstva koju su negovali „JAT ervejz” i JAT, a čiji začetnik je bilo Društvo za vazdušni saobraćaj „Aeroput”, osnovano juna 1927. godine.
Ovo društvo je prvo srpsko preduzeće za civilni vazdušni saobraćaj, a osnivač i direktor bio je Tadeuš Tadija Sondermajer, prvi srpski vazduhoplovni inženjer, pilot i jedan od začetnika sportskog vazduhoplovstva u Srbiji.
– O onome što je moj svekar Tadija uradio mnogo više sam saznala od svekrve Milice Moke i drugih koji su ga poznavali nego od njega. O životu pre Drugog svetskog rata Tadija gotovo nikada nije pričao, što me i ne čudi, budući da su mu 1945. godine nove vlasti oduzela sva građanska prava i da je sa oba sina, Stanislavom i Mihailom, bio osuđen na smrt. Ne znam kako su se od smrti spasli, ali znam da se po ukidanju te presude zaposlio u jednom građevinskom preduzeću kao inženjer i radio do penzije. Avionom se posle Drugog svetskog rata nikada više nije vozio, ali ne zato što nije želeo nego zato što nije imao novca da kupi kartu ni za najkraće relacije – priča za „Novosti” Zagorka Sondermajer, koja se 1952. godine udala za Tadijinog sina Stanislava.
Tadija Sondermajer, osnivač prvog srpskog Društva za civilni vazdušni saobraćaj
Nikada ga niko iz JAT nije ni pozvao, kaže sagovornica Novosti, osim jednom sa saradnicima, gotovo pred smrt 1968. godine, Čeda Janjić, direktor Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva u Beogradu.
Janjiću, odnosno Muzeju, porodica Sondermajer je u dva navrata predala vrlo obimnu dokumentaciju o „Aeroputu” i avijaciji. Predali su, kaže gospođa Zagorka, sve osim Tadijine Karađorđeve zvezde koju čuva njen sin Vladislav.
– Sigurna sam da je patio, ali nije se „otvarao”. Jednom mi je samo ispričao da se, pokušavajući da zainteresuje vlasti za osnivanje „Aeroputa”, sa pilotom Leonidom Bajdakom, 1927. godine „odmetnuo” na transkontinentalni let od Pariza do Bombaja. Kada su se vratili, na bežanijskom aerodromu dočekalo ih je više od 30.000 Beograđana. Neki su, potom, kupovali deonice, što je obezbedilo novac za osnivanje prve jugoslovenske avio-kompanije – priča Zagorka Sondermajer.
Maršuta preleta od Pariza do Bombaja
Poslednjih godina bilo je nekoliko inicijativa da neka ulica u srpskoj prestonici dobije Tadijino ime. Predlogu se pridružuju i „Novosti”.
– Poslednji put to je predlagao „JAT ervejz” marta 2012. godine povodom 85 godina „Aeroputa” i 120 godina od Tadijinog rođenja. Ali, u Beogradu još nema ulice sa njegovim imenom. Jedino je zaslugom profesorke Radmile Tonković, koja je o njemu napisala knjigu, odštampana markica koja je bila u opticaju u Pošti Srbije – kaže sagovornica Novosti.
Sve dali Srbiji
OtacTadije Sondermajera, doktor Roman, rodom Poljak, utemeljivač je srpske vojne hirurgije i načelnik srpskog ratnog saniteta. Tadijin brat Stanislav Staša poginuo je kao dobrovoljac i najmlađi srpski vojnik u Cerskoj bici.
Stari Roman je, sa sinovima Vladislavom i Tadijom, prošao golgotu Albanije, a supruga Stanislava umrla je kao bolničarka početkom Prvog svetskog rata.
Tadija je odlikovan Karađođevom zvezdom sa mačevima, Albanskom spomenicom, francuskim Ratnim krstom i Legijom časti, Zlatnom i Srebrnom medaljom za hrabrost…
