Zdenko Duplančić imao je samo 15 godina kada je, kao partizan, oslobađao Beograd. Sada, 70 godina posle ovih dramatičnih događaja u ekskluzivnom intervjuu za Dnevno.rs seća se tih dana, svoje mladosti, partizanskih akcija, ali i otkriva zašto bi, da živimo u Jugoslaviji, danas bio veliki praznik!
Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada je formirana 21. decembra 1941. godine u Rudom. Na taj dan imala je šest bataljona sa oko 1.200 boraca, a formirao ju je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.
Prva borba brigade, kod sela Gaočića i Mioča, 22. decembra 1941. godine slavila se kao dan Jugoslovenske narodne armije.
Prva proleterska udarna brigada je na svom ratnom putu prešla više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Jedan od njih bio je i Zdenko Duplančić, danas osamdesetpetogodišnji pukovnik u penziji.
Iako je od ovih sudbonosnih dana prošlo više od 70 godina, kaže da se svega seća jasno… kao da je bilo juče.
Zdenko Duplančić je imao samo 15 godina kada je oslobađao Beograd, Foto: Dnevno.rs
Ovaj rođeni Splićanin u ekskluzivnom intervjuu za Dnevno.rs priča o danima kada je sa Prvom proleterskom brigadom prošao celu Bosnu, Srbiju, oslobodio Beograd, a nešto kasnije i Zagreb.
– Potičem iz veoma ugledne splitske porodice. Pre rata sam bio učenik, a Skojevac sam postao još 1942. godine. U tom trenutku je već sedam ljudi iz moje porodice bilo u partizanima. Pamtim da nam je kuća bila puna lekova i crvene pomoći i da u Splitu odatle išlo u partizane. Zbog očevog ugleda, našu kuću nikada nisu pretresali i partija je to dosta koristila – seća se Zdenko Duplančić.
Danas pukovnik avijacije u penziji, gospodin Duplančić kaže da se pitanje borbe za njega nikada nije postavljalo iako je njegova porodica pod okupacijom živala dobro.
– Ništa nam nikada nije nedostajalo, a živeli smo bolje nego neki ljudi u Italiji. Ipak, ja sam bio skojevac i želeo sam da se borim. U Splitu se uvek nešto dešavalo. Imali smo zadatke: bacali smo letke, krali dokumente od fašista, patili ljude… Sve smo sabotirali – u Splitu se ni fudbal nije igrao, niti su radila pozorišta za razliku i od Beograda i od Zagreba – priča Duplančić.
Vrhovni komandant Tito vrši smotru Prve proleterske brigade aprila 1942. Foto: Wikipedia
Kapitulacijom Italije 1943. godine, Split je posle 20 dana borbe pao, a za tada četrnaestogodišnjeg Zdenka je bilo vreme da ode.
– Od tada pa sve do kraja rata 1945. godine bio sam borac Prve proleterske brigade. Bila je to elitna jedinica u kojoj se nije mogao naći svako – seća se Zdenko Duplančić koji danas živi u Beogradu u čijem je oslobađanju jednom učestvovao.
Zdenko Duplančić je sa Prvom proleterskom brigadom prešao ogroman put – skoro celu Bosnu, Srbiju, Sremski front, pa nazad sve do Zagreba, oslobodivši uz put Beograd.
– Sada kad gledam gde smo svuda prolazili, ja se pitam da li je moguće da je čovek to prošao. Tuda mazge i konji nisu mogli da prođu, a mi smo se nekako probijali! Ali, bili smo mladi, imali smo volje i velike ciljeve. Kažu da bismo jurišali i na Boga – priča Zdenko koji i danas, kao i svake godine pre toga, obilazi Rudo i seća se dana osnivanja brigade.
Priča koju današnja omladina teško može da shvati
Zdenko Duplančić se seća da je disciplina njegovih saboraca bila ogromna. Nakon svake bitke okupljali su se i analizirali svoje postupke, a samokritika je bila uobičajna. Ipak, seća se i velike gladi.
– Sećam se da je sa mnom bio jedan Marko, Crnogorac. Bio je bombaš. Mi smo svi pričali gde je ko pogrešio i šta je mogao da uradi bolje, samo je on uvek ćutao. Jednom, jedan drug iz odreda mu je pred svima rekao da je upravo on mnogo pogrešio. A znate li šta je bila njegova greška!? Kada smo bili na kazanu, on je gledao da uzme veći komad mesa! Kada mu je to saopšteno pred svima zacrveneo se kao bulka – priča Zdenko i dodaje da današnja omladina to teško može da shvati.
Jedna borba je Duplančiću ostala u naročitom sećanju.
– Najteže je bilo kod Uba u Srbiji. Padala je kiša, bila je strašna magla… mnogo naših je poginulo. Pamtim jednu devojku, bila je Kineskinja i zvala se Đulijana. Nikada nisam saznao odakle ona tu. Mi smo joj rekli da ostane u pozadini, ali ona je insistirala da ide u borbu. Naleteli smo na bunkere i ona je poginula ni pet metara od mene – seća se Zdenko Duplančić.
Negde kod Beograda, naš sagovornik je prvi put video Ruse. Bilo mu je 15 godina.
– Vojska se odmah videla, ali prešli su dug put, iza njih je bio front od Staljingrada, pa i dalje. Sa druge strane, oni su bili prava vojska jer smo mi svi bili dobrovoljci. Zajedno smo oslobodili Beograd, a moja brigada je bila na glavnom udaru. Kretali smo se od Dedinja, preko Banjice i Autokomande, sve do Slavije. Trebalo je da preko kralja Milana idemo na Terazije, pa onda na Kalemegdan, ali to nismo mogli. Bio je to brisan prostor, a neprijatelj je vrebao sa svakog krova, iz svakog šahta, sve je bilo minirano… Rusi su tenkovima jedini mogli da prođu tuda – priča Zdenko i dodaje da je apslolutna istina da se Beograd oslobađao „kuća po kuću” i da su ulične borbe bile strašne iako je oladina Beograda mnogo pomogla pružajući informacije o tome gde se neprijatelji kriju.
Tenkovi Crvene armije u prodoru ka centru Beograda, 17. oktobra 1944. Foto: Wikipedia
Ipak, ni ostale borbe nisu bile lake. Samo dva dana pred kraj rata, naš sagovornik je zamalo poginuo i to u jegovoj rodnoj Hrvatskoj.
– Bilo je to nadomak zagreba, kod Vrbovca, dva dana pred kraj rata. Preko 160 naših boraca je poginulo, a ja ne znam kako sam ostao živ. Za razliku od Beograda gde su se vodile ulične borbe, Zagreb je nekako izvrdao sva bombardovanja. Kaže se da je grad oslobođen bez opaljenog metka, ali su borbe oko Zagreba bile strašne – priča Zdenko Duplančić.
Naš sagovornik i danas je aktivan. Iako u penziji, predsednik je SUBNOR-a Savski venac i redovni učesnik maršute „Putevima naše borbe kroz Srbiju”. Na nedavno održanoj vojnoj paradi zajedno sa saborcimastajao je u centralnoj loži, odmah iza današnjeg srpskog državnog vrha. Kaže da nema za čim da žali. Sve što je uradio, uradio je iz ideala i za zemlju kojoj je bio „spreman da da glavu”.
Glava izgubljena zbog muzike
U sećanju Zdenka Duplančića naročito je ostala priča koje se odigrala na samom početku „Beogradske operacije”.
– Kod Ripnja su pred nas odneku iskočili Romi, muzičari. Mislili su da ćemo sa muzikom i lako ući u Beograd. Međutim, kada je svanulo, a oni zasvirali, upravo je odblesak od njihovih instrumenata odao naš položaj Nemcima koji su odmah zapucali. Razbežali su se odmah, ali je dosta njih tu i izgunulo – seća se Duplančić.
