Zbog čega je posle Prvog svetskog rata ostalo verovanje da Francuzi jedu mačke? Zašto marmelada nije bila dobra za srpske vojnike i kakvu tajnu krije tisovina? Da li su vojnici bili zemljoradnici, i kakve su bile bašte na Solunskom frontu?
Skoro običan život vodili su vojnici mimo borbenih linija, u trenucima odmora, kada su prestajali teški okršaji. Istoričar Aleksandar Životić za Jutarnji program RTS-a kaže da je na Solunskom frontu naša vojska izgradila pravo malo naselje.
– Vojnici, pozadinci Dunavske divizije srpske vojske imali su čak i svoju baštu i urađenu neku vrstu bazena za navodnjavanje te bašte na Solunskom frontu, što svakako objašnjava pre svega da se radilo o vojnicima koji su bili zemljoradnici, ali, s druge strane, i potrebu da se front snabdeva nečim svežim – objašnjava istoričar Aleksandar Životić.
Bilo je još razloga zbog kojih su se vojnici bavili i poljoprivredom – nepoverenje i predrasude prema stranim jelima koja do tada nikada nisu probali.
– Zbog nedostatka kvalitetne junetine, svinjetine, u jednoj fazi rovovskog ratovanja, uvezena je australijska zečetina, koja je servirana trupama. U srpskoj vojsci je došlo do tihog bunta – to vojnici nisu želeli da jedu. Prvo, zato što je reč o zečetini, a onda se proneo glas da su to Francuzi servirali mačke i da je to čak neka vrsta sparenih mačaka i zečeva. Slično je bilo i sa marmeladom. Proneo se glas da ona utiče na potenciju i da Francuzi stavljaju nekakva sredstva u nju – objašnjava istoričar Bojan Dimitrijević.
Umetnost iz rovova
Na francusko vino, koje su povremeno dobijali, nije bilo zamerki, jer je uticalo na dobro raspoloženje. Vojni orkestar je umeo da svira i marševe i kola, pa se na dane praznika i velikih pobeda – igralo i pevalo. U momentima dokolice, pravili su čak i različite predmete.
– Tu imate predmete koji nastaju od starih šlemova, opasača, drveta, kamena, sanduka za municiju, praznih čaura za pešadijsku ili artiljerijsku municiju. Zaista, tu možete videti i predmete za koje možemo reći da su od umetničke vrednosti – kaže Životić.
Vojnici su pisali dnevnike, pravili novine, a imali su čak i malo pozorište. Oni smeliji, zabavu su pronalazili u jednoj ulici u Solunu.
– Bili su tu određeni restorani različitih nivoa, ali tu su takođe bile i javne kuće. Oficiri su imali mogućnost da siđu u Solun i posete takve objekte i to se nije kažnjavalo, dok je kod vojnika bio slučaj da se, ukoliko bi bili uhvaćeni u ovakvoj ekspediciji, moraju kazniti na nivou čete, jer se odlazak u javne kuće smatrao određenim prestupom – kaže Dimitrijević.
Među starijima je vladalo uverenje da je to strašan greh zbog koga bi u borbi moglo da se desi nešto loše.
Tisovinom protiv artiljerije
Strah od pogibije vojnici su lečili i verom i sujeverjem. Analizirajući dnevnike i izjave vojske, istoričar Bojan Dimitrijević otkrio je da je većina još iz Srbije ponela amajlije.
– Neko je proneo glas da tisovina, to specifično drvo određene boje, čuva od artiljerijske vatre. Onda su se vojnici u određenim trenucima dali u potragu za tim drvetom i od tih grana pravili krstiće – kaže Dimitrijević.
Srpski vojnik koji je prvi put izašao iz rodnog sela, bojao se i prelaska velikog mora, nepoznate zemlje i stranaca, ali su mu ta iskustva omogućila da po povratku u Srbiju primeni nova saznanja.
