U gimnazijskim danima i Ivo Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, član Mlade Bosne i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Dvadesete godine 20. veka u istoriji će ostati upamćene kao vreme buđenja ideje jugoslovenstva na Balkanu. Mlada Bosna bila je samo jedna od mnogih nacionalno-revolucionarnih organizacija koja je imala za cilj političko i nacionalno ujedinjenje.
U njenim redovima bilo je mnogo mladih – studenata, idealista i intelektualaca koji su, rasuti po pokorenim državicama Balkana, sanjali ujedinjenje u „jednu, veliku, svoju Jugoslaviju”.
U gimnazijskim danima i Ivo Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, član Mlade Bosne i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.
Sve ovo dešavalo se mnogo pre Vidovdana 1914. godine i sudbonosnog hica Gavrila Principa koji je sve promenio i Mladu Bosnu zauvek upisao u redove istorije.
Verovatno zbog tog događaja pripadnost jedinog srpskog Nobelovca, Ive Andrića ovom pokretu, godinama je bilo predmet debata.
– Jugoslovenski omladinski pokret je do 1914.
godine, pre svega na prostoru Bosne i Hercegovine, okupio brojne mlade književnike, o čemu se piše već nekoliko decenija. Dovoljno je pročitati knjigu Predraga Palavestre „Književnost Mlade Bosne” ili Dragomira Gajevića „Jugoslovenstvo između stvarnosti i iluzija”. Ni Ivo Andrić nije mogao ostati po strani od te revolucionarne ponesenosti – priča za Dnevno.rs dr Mira Radojević, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Gimnazijalac Ivo Andrić prvo je bio predsednik u Hrvatskoj naprednoj organizaciji, da bi potom postao prvi predsednik Srpsko-hrvatske napredne omladine, koja je činila duhovno i revolucionarno jezgro „Mlade Bosne”.
Razlog zbog koga on nije direktno učestvovao u Sarajevskom atentatu jeste taj što je Andrić 1914. godine već bio u inostranstvu na studijama. Inače, možda bi od jedinog srpskog nobelovca postao novi Gavrilo Princip?
Osim zajedničke osnove – borbe protiv austrougarske vlasti i želje za ujedinjenjem, u redovima ovog društva bilo je ljudi sa mnoštvom različitih ideja. Zato i ne čudi što su se kasnije mnogi članovi omladinskog pokreta idejno sasvim različito opredeljivali.
– Profesor Milorad Ekmečić je kao primer njihovih potonjih drugačijih puteva naveo slučaj Mladena Stojanovića, Jezdimira Dangića, Mila Budaka i Ive Andrića. Prvi je u Drugom svetskom ratu postao legendarni partizanski lekar, drugi ustaški ideolog, treći četnički komandant, četvrti diplomata i književnik – objašnjava dr Radojević.
Početak Prvog svetskog rata Ivu Andrića je zatekao u Krakovu na studijama. Odmah se vratio na Balkan gde su ga austrougarske vlasti uhapsile i odvele u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za sve to vreme, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.
Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine.
Godinama kasnije, jedini srpski Nobelovac Ivo Andrić napisao je ovo o svojim drugovima iz Mlade Bosne:
„Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom pogled u oči i sa žarom, ali i sa tom dubokom melanholijom, tražimo ono naše iz 1914. godine, što je izgledalo strašno, divno i veliko, kao međa vekova i razdoblja, a što polako nestaje i bledi kao pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori.
Ali, između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda, prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ovo svakodnevno sunce, mi podležemo uvek neodoljivom, za nas večnom čaru tih godina. Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti.
I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina”.
Ivo Andrić, 1934. godine
