Poznati srpski naučnici bili su veliki entuzijasti koji su svakodnevno mnogo radili jer su znali da bez ozbiljnog rada nema ni rezultata, kaže akademik Vladan Ðorđević, urednik edicije „Život i delo srpskih naučnika" Srpske akademije nauka i umetnosti.
Svi oni su, dodaje Ðorđević, na nesporan način zadužili našu nauku i doprineli njenom ugledu u svetu, a radne navike su im se razlikovale, pa je tako, primera radi, Alas na posao dolazio u šest sati ujutru, a Milanković u jedan popodne.
– Mihailo Petrović Alas i Milutin Milanković radili su na Univerzitetu u istoj prostoriji, obojica veoma posvećeni poslu, ali se, takoreći, nisu sretali. Alas, koji je bio i ribolovac, bio je ranoranilac i dolazio je u šest ujutru na posao i već u jedan popodne odlazio, dok je Milanković voleo duže da spava i on je dolazio u jedan popodne na posao i ostajao do ponoći – objašnjava Ðorđević.
Prema njegovim rečima, ideja za ediciju, koja na sistematičan način pristupa proučavanju života i rada poznatih preminulih naučnika, potekla je od, sada već pokojnog akademika Miloja Sarića, 1991. godine.
Do danas je, počev od 1996. godine, objavljeno 14 knjiga koje sadrže podatke o oko 160 naučnika, i edicija još nije završena, jer je u planu da se sa svim bibliografskim podacima opišu život i dela oko 200 srpskih i naučnika srpskog porekla.
– Ono što je karakteristično za naučnike, obuhvaćene edicijom, jeste njihov veliki entuzijazam, a mnogo manje sistematično školovanje, jer mi dugo vremena škole takvog kvaliteta nismo imali. Zemlja im je omogućavala da odu u inostranstvo da se školuju, a oni su se po pravilu vraćali i izgrađivali čitave škole sledbenika – kaže Ðorđević i dodaje da je, nažalost, ta situacija danas malo drugacija, pa se retko ko vraća.
Objašnjavajući da je edicija posvećena naučnicima iz oblasti prirodno-matematičkih, medicinskih i tehničkih nauka, koji su rezultatima svoga rada u značajnoj meri zadužili naušu nauku i u njoj ostavili neizbrisiv trag vredan trajnog pomena, Ðorđević ističe da oni nisu bili vuci samotnjaci, već okrenuti porodici.
– Porodica je bila vrlo važna, naročito u ta prethodna vremena. Svi oni su bili dobri ljudi. Verovatno taj ogroman rad razvije kod čoveka i neku plemenitost i ljubav prema svojoj okoloni, bližnjima i saradnicima. Nije mi poznato iz ovih biografija da je bilo ko bio, da kažem, čudan ili nezgodan čovek – rekao je Ðorđević.
Prema njegovim rečima, retko ko je od naučnika bio imućan i gotovo svi su kuburili sa stipendijama prilikom boravka u inostranstvu, ali i napominje, da im je pomagala Matica srpska.
– Vuk Marinković iz Novog Sada mogao je vrlo udobno da živi, ali je on sve dao da se podigne nivo srpske nauke. Bio je lekar, a bavio se fizikom, jer je u tom periodu postojala potreba za fizikom. On je potom, posle Atanasija Nikolića, bio i rektor Liceja – naveo je Ðorđević.
Prema njegovim rečima, kriterijumi za izbor naučnika koji su se našli u ediciji su konkretni rezultati rada kojim su na nesporan način zadužili našu nauku i doprineli njenom ugledu u svetu.
– Rezultati tog rada mere se kvalitetom i brojem objavljenih naučnih radova i drugih publikacija u renomiranim časopisima, ođekom koji su te publikacije imale u našoj i svetskoj naučnoj javnosti, ostvarenom primenom tih rezultata u praksi, saradnjom sa mlađim naučnim radnicima, ugledom koji je naučnik za života uživao u svojoj neposrednoj okolini i šire – naveo je Ðorđević.
Dodaje da izuzetak čine nekoliko naučnika iz ranog perioda nastanka nove srpske države, koji se tim brojem ne mogu pohvaliti, ali koji su, rukovodeći se veoma izraženim patriotskim osećanjima, odigrali važnu prosvetiteljsku ulogu u školovanju kadrova neophodnih za razvoj zemlje, poput Vuka Marinkovića.
Akademik Ðorđević je na nedavnoj premijernoj promociji 14. knjige edicije „Život i delo srpskih naučnika” u Kragujevcu, izrazio žaljenje što se Srbija ne bavi sistematski naukom, kako bi se relevantni podaci o naučnicima prikupili još dok su živi njihovi potomci – deca i unici, kao i neposredni saradnici.
– Svakog čoveka koji je vredan, moramo da otrgnemo od zaborava i to dok su još živi njegovi sledbenici. Smatram da bi bilo dobro, kada bi se na našim univerzitetima osnovale katedre za istoriju nauke – rekao je Ðorđević i napomenuo da u ovom trenutku takva katedra postoji jedino na Hemijskom fakultetu u Beogradu.
