Kuvar koji je napisao knjigu „Kako sam skuvao istoriju”, priča o upoznavanju s Josipom Brozom preko pečenog smuđa, kuvanju za predsednika Jugoslavije, zabranjenoj hrani u Plavom vozu, Jovanki koja je volela malo pivo, njihovim gostima...
Milovan Mića Stojanović, kuvar Josipa Broza Tita od 1956. do 1980, napisao je knjigu intrigantnog naslova: „Kako sam skuvao istoriju”. Knjiga prati njegov životni put i niz događaja uz predsednika Jugoslavije, piše Politika.
Rođen je 29. juna 1935. u Cestinu kod manastira Kamenac. Kao dete je ostao bez roditelja, pa je živeo u domu za nezbrinutu decu. Ugostiteljsku, majstorsku i višu kuvarsku školu završio je u Beogradu, gde i sada živi sa porodicom.
U braku s Radmilom, kuvaricom, ima sinove Petra (43), advokata, i Milana (42), vlasnika „Mićine kuhinje” u Zemunu, i ćerku Milicu (32), farmaceuta, a od njih petoro unučadi.
Kako ste došli na „dvor”?
Uz preporuku. Za moj dolazak u Titovo okruženje u martu 1956. „garantni list” je potpisao Mišo Pavićević, Crnogorac iz Pljevalja, koji je tada bio visoki službenik u Ministarstvu inostranih poslova Jugoslavije, a potom i ministar. On i njegova žena Lena su me dobro znali iz vremena kad sam kao siroče bio u domu i potom učenik kuvarske škole.
Kad ste upoznali Josipa Broza?
Uoči proslave 29. novembra 1956. u dvoru, u Krunskoj ulici, u Beogradu, na pečenom smuđu napravio sam dekoraciju grba Jugoslavije. Konobar je to odneo u Titov kabinet, a kad se vratio rekao mi je da se javim predsedniku. Na moje „Dobar dan, predsedniče”, Tito mi je odgovorio sa: „Dobar dan, umetniče.” Pitao me je kako se zovem, odakle sam… Od tada sam za njega bio samo Mića.
A šta je on bio za vas?
Samo predsednik i čovek kome se, po strogim uputstvima, nikad prvi nisam obraćao. Odgovarao sam kratko na njegova pitanja. Oni, iz mog ranga, koji pričaju da su s Titom imali drugarski odnos, uglavnom, ne govore istinu. Doduše, kad sam ja postao šef kuhinje imao sam češće susrete s njim, ali odnos je ostao isti: on pita, ja odgovaram.
Kako se Tito ponašao u kuhinji?
Bio je vrlo neposredan. Na primer: doktor Vlada mi je rekao da Titu, kome je operisana žuč, ne pečem celo jaje, već samo belance. I ja sam to učinio. Dogodilo se to u Plavom vozu. Ali, Tito je s tanjirom došao u kuhinju i pitao me: „Boga mu, Mićo, šta je ovo?” Kad sam mu objasnio, on mi je rekao: „Neka ovo jede doktor, a ti meni napravi pravu kajganu i to sa čvarcima.”
Ko vas je kontrolisao?
Niko. Koliko ja znam. Jelovnik sam dobijao danas za sutra i to sam strogo poštovao. Poštovao sam i Titov stav kad je o hrani reč. Nikad doktoru, ni bilo kome drugom, nisam odao Tita da je, na primer, jeo tu kajganu sa žumancetom i čvarcima i tako nešto što mu je bilo zabranjeno. Ni s Titom o tome nisam pričao. To je, spontano, bio naš prećutni dogovor, naša tajna, zbog koje sam posebno ponosan.
Da li ste bili uz Tita i na Brionima?
Redovno. I ne samo na Brionima i u Plavom vozu, već i na brodu, na putu za Indiju, pa u avionu pri odlasku ili dolasku s Briona, Brda kod Kranja…
Kako vam je bilo na moru?
Tito je u kratkim pantalonama i majici išao na plažu kroz kuhinju. Tad bi zatražio da mu, na dasci, nasečem malo pršute ili kobasicu i uz „ živeli” popio viski i otišao na plažu. Redovno me je pitao: „Da li si nešto popio?” I uvek je sačekao moj odgovor.
A kako se ponašala Jovanka?
Bila je vrlo uzdržana do dolaska izvesne Bebe, koja ju je učila ženskim veštinama: kako da se obuče, našminka, ponaša… Posle toga je češće dolazila i u kuhinju sa po nekim pitanjem o hrani, a ponekad je volela da popije malo pivo.
Kakvi su bili Tito i Jovanka u državničkom poslu?
O Jovankinom radu ništa ne znam, a u Titov rad sam imao uvid kroz protokol koji sam i ja dobijao zbog pripremanja hrane. Svaki minut mu je bio isplaniran: za koga se i kako priprema, kome odgovara na pisane pošiljke… Ništa nije smelo da se učini bez njegove provere. Posebno se pripremao za svaki susret. U svakoj poseti je znao imena svih sagovornika.
Da li ste vi imali savetnika?
Ne. Meni je dragoceni savet u rasporedu rada dao Ivica Gerica, Titov kuvar još iz prvih dana rata. On se, posle mog dolaska pripremao za penziju, pa mi je rekao: „Ostani Titov kuvar na svim mestima samo ne u Beogradu, jer ćeš u Užičkoj morati da radiš od zore do ponoći.” Ovaj savet nisam mogao u potpunosti da ostvarim, ali najčešće jesam. U Beogradu sam bio uz Tita uvek kad je primao goste i samo ponekad kad su on i Jovanka bili sami.
Kako ste dočekivali Titove goste?
O tim ljudima tražio sam samo jedan podatak – šta ne jedu. Potom sam pripremao i nudio sve drugo. Tada sam došao na ideju da osmislim jela i dam im srpska imena. Osmislio sam i krstio bar 100 jela koja su, po imenima, posvećena našim krajevima, vladarima, piscima… Na primer: karađorđeva šnicla, koja je prvi put napravljena 1956. u restoranu „Golf” u Beogradu, pa oplenačke palačinke…
Koga od gostiju posebno pamtite?
Indiru Gandi, cara Hajla Selasija, Leonida Brežnjeva, kraljicu Elizabetu, Muamera el Gadafija, Elizabetu Tejlor, Ričarda Bartona, Sofiju Loren, Džona D. Rokfelera, Žiskara D’Estena, Ričarda Niksona…
Kad ste poslednji put videli Tita?
Novu 1980. dočekali smo u Karađorđevu. Imao je probleme sa krvnim sudovima nogu. Lekari su mu propisali laku hranu. Ali, uzimao je samo po nekoliko kašika supe.Poslednji put sam ga video 3. januara kad je otputovao u Ljubljanu, gde je 4. maja 1980. umro.
Izvinjenje u „provokativnom” položaju
Po čemu pamtite Josipa Broza?
Po vedrom duhu. Evo jednog primera koji sam čuo od lekara. Posle operacije noge ležao je u užoj niskoj fotelji. Pri jednom previjanju sestra je opkoračila fotelju i zamolila ga da je obuhvati rukama oko leđa da bi mogla lakše da ga podigne, a on ju je u tom „provokativnom” položaju, pre podizanja, pitao: „Izvinite da li ću ja, posle ovoga, imati neke obaveza prema vama?”
