Drevni, večiti Rim centar je i velika politička pozornica, na kojoj su, kao diplomate, boravili naši pisci – Ivo Andrić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Jovan Dučić i Miloš Crnjanski. Služili su u njemu – od početka balkanskih ratova (Dučić), do početka Drugog svetskog rata (Crnjanski).
Naši pisci imali su različite periode službovanja u ovoj svetskoj prestonici. Andrić je, praktično, počeo svoju veoma bogatu diplomatsku karijeru pri Vatikanu. Ostao je kratko. Kasnije je Rakić (1929–1933) preuzeo ambasadorsku poziciju, a pratio ga je, jedno vreme, Rastko Petrović. Zanimljivo je da je Rakića odmah zamenio, i u predivnu palatu „Borgeze” uselio se, u svojstvu ambasadora, Jovan Dučić (1933–1937), piše Politika.
Kao što je mudri i oprezni Andrić spoznao dolazak fašizma u Italiji i o tome ostavio više tekstova, napominje u predgovoru Manojlo Vukotić, tako je i temperamentni Crnjanski, učesnik Prvog svetskog rata, na svetlim trgovima Rima, dočekao početak Drugog svetskog rata, prve bitke, prve požare, i iz njega otišao u London, gde će ostati sve do povratka u Beograd 1965. godine. Svako će od njih ostaviti svoj diplomatski pasoš i deo karijere u gradu Julija Cezara i Benita Musolinija.
Ali, svako će od njih ostaviti i potpis na svoje literarne rukotvorine posvećene starinama, političkim zbivanjima, gradovima, crkvama, slikama, rekama dugotrajne i neumorne Italije. Njihovi prilozi o tome su različiti – po temama, obimu, inspiraciji, interesovanju, angažovanosti, ambicijama, dometima…
Uz diplomatsku karijeru u Rimu, koja ih tako čvrsto i neobično povezuje, kao pravu dopunu „fraka”, u knjizi „Depeše iz duše”, autor naše ambasadore predstavlja i kao pisce, koje je Italija zavela i osvojila.
Dok je Andrić sveden, manje-više, na analitičke opservacije rađanja fašizma u Italiji dvadesetih godina prošlog veka, sa neobično tačnim zapažanjima i prognozama, dotle je Rakić sasvim miran i više nego skroman u literarnim zapisima. Jedva da su pronađene dve pesme.
Rastko Petrović je ostavio pregršt toplih, inspirativnih zapisa o lepotama Italije – od Sicilije do Rima… Dučić, pak, uzdržan i gord, iskusan i zreo, našao je, uz sva ostala izvorišta lepote i istorije, inspiraciju i u ljubavi sa nekom groficom Anđelom. Nažalost, njegove brojne pesme, u kojima se peva o ženi, sudbini, sutonima, tišini – nisu potpisane datumom i mestom i zato ih je bilo nemoguće uvrstiti u ovu knjigu.
Najlakše je „prepoznati” Crnjanskog. On je od prvih putovanja po Italiji, još početkom tridesetih, bio veoma inspirisan i nadahnut. Zvuči gotovo neverovatno da je svoju nenadmašnu poemu „Stražilovo” napisao 1921. godine, na brdu „Fjezole”, blizu Firence. Već 1930. objavio je zbirku „Ljubav u Toskani”, u kojoj su putopisi čija poetika, sveznanje i univerzalnost ostaju neprevaziđeni. To se može videti, uostalom, i iz dva putopisa (Piza i San Đeminjano), uvršćena u ovu knjigu. Pregršt uzbudljivog štiva, koje je Crnjanski ispisivao o Toskani, Rimu, Siciliji – mogu se naći u knjizi „O Hiperborejcima” i „Embahadama”. Posebna inspiracija mu je bio veliki Mikelanđelo, o kojem je napisao knjigu, jednu od najboljih o tom geniju renesanse.
Čitanje njihovih diplomatskih i literarnih rukopisa, ističe Vukotić, otkriva još jednu uzbudljivu činjenicu: ti ljudi, i kad su mladi, i kad su tek zagazili u diplomatske vode – imaju veliko znanje i obrazovanje! Školovani su.
Čitajući, na primer, Dučićev zapis o Rimu, vidimo ogromnu erudiciju, neverovatno poznavanje hiljadugodišnje istorije carstva, njegovih vladara, tekovina, ustrojstava, stvaralaštva… Ili, kad se uroni u opise Crnjanskog, u opise Đotovih fresaka ili drugih spomenika, slika, građevina, kula, zidina – to nije lirika radi lirike, već je taj vatromet metafora i lepote – isceđen iz datuma, činjenica, materijala….
Ivo Andrić, 1923. godine, opisuje Musolinija rečima: „Dok je g. Musolini bio siromašan i ambiciozan novinar, nije bilo biografije o njemu, ovo što se sada piše, nije više biografija. U svim ovim biografijama je Benito Musolini onakav kakvog italijanske mase žele i kakav Italiji treba. Pred našim se, evo, očima razvija živ primer kako jedan čovek tone u svoje delo, gubi lične, istinske crte, a dobija onaj lik i ono značenje koje mu mase i događaji brzo daju, a vremena još brže menjaju.”
Milan Rakić je u Rimu, 2. februara 1927. godine, bio postaljen za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra prve grupe. Došao je na mesto Živojina Balugdžića, koji je u svojim člancima, objavljivanim u „Politici”, pod pseudonimom HYZ, kritikovao fašistički režim u Italiji. Od naše zemlje je traženo da zameni ambasadora, tako je u Rim stigao Milan Rakić.
Pet velikih pisaca, eto, imali su sreću da deo diplomatske karijere odsluže u Večnom gradu. Bilo je, a ima i danas, srpskih pisaca koji će u svojoj biografiji upisati da su bili – državni izabranici i službenici. Kratko su se u njoj oprobali i Milutin Uskoković, Isidora Sekulić i Risto Ratković.
Posle Drugog svetskog rata, čak su i rigidni komunisti poslali za ambasadora u Pariz Marka Ristića, pesnika nadrealistu. Nešto kasnije u Grad svetlosti otići će, kao atašei, i Milan Dedinac i Sreten Marić.
I u novijoj istoriji, država je pisce slala u ambasadore. Tako je Svetislav Basara bio ambasador na Kipru, Dušan Kovačević u Portugaliji, Vida Ognjenović u Norveškoj i Danskoj, Dušan Velikić u Austriji, Milisav Savić je službovao u Rimu, Radivoje Cvjetićanin u Zagrebu…
