Jakov Mihailovič Jurovski se rodio u sibirskom gradu Tomsku, 19. juna 1878. godine kao osmo od desetoro dece staklara Mihaila Jurovskog i njegove supruge, krojačice Jestire Mojsejevne.

Premda je njegova porodica bila jevrejska, sporno je koliko je bila religiozna – možda je Jakov u detinjsku izučavao Talmud, ali se po svemu sudeći porodica udaljila od jevrejskih korena i prešla u pravoslavlje, verovatno zbog pogroma i predrasuda prema Jevrejima koje su vladale u Carskoj Rusiji.

Wikipedia

Priča se i da je pre toga bio u Bundu, odnosno Jevrejskom radnom savezu, socijalističkoj partiji koja je u Rusiji okupljala pripadnike ovog naroda, te da je u boljševički tabor pristupio na nagovor svog prijatelja i imenjaka Sverdlova, koji će kasnije postati de fakto šef države Sovjetske Rusije.

Jakov je bio časovničar po struci, i kratko je živeo Nemačkom carstvu 1904. godine, nakon čega se vratio u Rusku imperiju da bi učestvovao u propaloj Ruskoj revoluciji 1905. Tada je pristupio boljševicima, koji su tada uvek bili samo frakcija unutar Ruske socijaldemokratske radničke partije, i više je puta narednih godina hapšen i zatvaran.

Uglavnom, nakon što je propala njegova ilegalna štamparija, iz koje je izlazila zabranjena marksistička literatura, pobegao je u Berlin sa suprugom i troje dece, i tamo se konvertovao u luteransko protestantsko hrišćanstvo.

Godine 1912. se ilegalno vratio u Rusiji, ali je bio primećen od strane carske tajne policije Ohrane, pa je prognan iz Tomska. Smestio se u Jekaterinburg gde je otvorio fotografsku radionicu, neprestano na oku policije, koja ga je čak terala da fotografiše sumnjiva lica; utoliko je komičnija činjenica da u istoj radionici krivotvorio pasoše za boljševike.

Nakon Februarske revolucije 1917. postao je deputat u Sovjetu radnika i vojnika za oblast Urala, a aktivno je sudelovao i u Oktobarskoj revoluciji, odnosno, u njenoj primeni u Jekaterinburgu. Kada je carska porodica prebačena u taj grad, on je kao pripadnik Čeke (sovjetske komisije za borbu protiv kontrarevolucije) dobio dužnost komandira kuće Ipatijevih u kojoj su Romanovi bili smešteni.

romanovi
Wikipedia

U noći 17. jula 1918. godine čekisti na čelu sa Jakovom Jurovskim odvode Romanove (cara Nikolaja II, caricu Aleksandru, njihovog sina i prestolonaslednika, 14-godišnjeg carevića Alekseja, te njihove ćerke, velike kneginje 23-godišnju Olgu, 21-godišnju Tatjanu, 19-godišnju Mariju i 17-godišnju Anastasiju) u podrum kuće Ipatijevih, zajedno sa četiri člana imperijalnog domaćinstva i psima: Tatjaninim francuskim buldogom Ortinom, Anastasijinim španijelom Džimijem i Aleksejevim španijelom Džojom.

Carskoj porodici je prvobitno rečeno da silaze u podrum zbog svoje bezbednosti, jer su monarhističke trupe (već je bukteo građanski rat) napredovale ka gradu, ali kada su se našli u podrumu Jurovski im je kazao da su osuđeni na smrt.

Car je u neverici upitao: “Šta? Šta?”, i okrenuo se ka porodici, u kom je trenutku Jurovski izdao naređenje da se puca. Carica Aleksandra i velika kneginja Olga su pokušale da se prekrste, ali nisu uspele. Jurovski je lično pucao caru u grudi i lično pucao u glavu careviću Alekseju, izbliza, iza uha. On je takođe bio i osoba koja je ubila Tatjanu.

Članovi imperijalnog domaćinstva, posluga i guvernante su takođe likvidirani, kao i carske kuce zato što nisu htele da prestanu da zavijaju od tuge; navodno je samo Džoj carevića Alekseja izvukao živu glavu.

U napuštenom rudniku svi su iseckani na komade, natopljeni sa 550 litara benzina i spaljeni, dok suveće kosti boljševici uglavnom rastopili u 200 litara sumporne kiseline; lobanje su im drobili kundacima. Ostatke su sahranili u šumi; Aleksej i jedna njegova sestra, Marija ili Anastasija, sahranjene su petnaestak metara dalje od ostalih kako bi zbunili onoga ko bi možda našao ostatke.

Navodno je Jurovski kasnije tvrdio da je dobio telegram iz Moskve u kome se nalazilo naređenje za likvidaciju cara Nikolaja II, potpisano od strane Jakova Sverdlova; naređenje nije pominjalo ostale članove porodice, ali je on pobio sve, pod uticajem Uralskog sovjeta.

Inicijativa je, navodno je tvrdio Jurovski, potekla od Lenjina, a primio ju je i prosledio njemu – Filip Gološčekin, vojni komesar Uralskog sovjeta (koji će kasnije odigrati ključnu ulogu u sovjetizaciji Kazahstana, koja će dovesti do velike gladi 1932-33. godine i do smrti između između jednog i dva miliona ljudi, zbog čega to zovu Gološčekinov genocid).

Dželati su bili: Jakov Jurovski, G. P. Nikulin, M. A. Medvedev, Petar Ermakov, S. P Vaganov, A. G. Kabanov, P. S. Medvedev, V. N. Netrebin i J. M. Celms. Dva ili tri stražara su odbila da učestvuju u likvidaciji.

Soba u kojoj su ubijeni Romanovi, Foto: Wikipedia

Nakon što se Ruski građanski rat završio pobedom boljševika, Jurovski je radio kao šef Čeke u Moskvi, a potom i u Jekaterinburgu. Radio je i druge poslove. Preminuo je 1938. godine od čira na dvanaestopalačnom crevu.

Za sobom je ostavio ženu, dva sina i ćerku.

Godine 2008. godine ruska novinska agencija “Interfaks” prenela je neverovatnu priču. Skoro svi unuci Jakova Jurovskog su tragično preminuli, a skoro sve njegove unuke umrle u ranom dobu. Njegov praunuk Vladimir kaže da je u pitanju nevolja koju je na porodicu navukao sam Jakov.

Jedno dete Jakovljeve voljene ćerke Rime je poginulo u požaru, drugi sin je pao s krova, treći se otrovao pečurkama, četvrti se obesio, peti je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Rima je skončala u gulagu.

Sam Vladimir koji to priča nije direktni potomak Jakovljev, već potomak njegove nećake Marije koja ni sama nije dobro prošla: pobegla je s nekim pripadnikom romske nacionalnosti koji ju je ostavio samu sa sinom Borisom, koji je morao da se stara i da sam sahranjuje braću i sestre koje su njegovoj majci pravili razni ljudi, a koji su – braća i sestre – redom umirali od gladi i hladnoće. Osim njega, Borisa, koji je rodio Vladimira koji to priča.

– Ni dobročinstva niti čestito življenje njegovih potomaka ne mogu da iskupe ono što je Jakov Jurovski uradio Romanovima, i jako sam zabrinut za budućnost mog sina i ćerke – ispričao je tada Vladimir.