Među najveće bitke za prevlast u istoriji Beograda svakako se ubraja obračun između Habzburške monarhije i Otomanske imperije, koji se odigrao 1717. godine. U žestokom naletu početkom 18. veka Austrijanci uspevaju da potisnu Turke sa značajnog dela Balkana, a njihovu vojsku predvodi legendarni Eugen Savojski.

 

Eugen (ili Ojgen) Savojski vojskovođa bio je izuzetno cenjen u svoje vreme, smatrali su ga genijalnim, a posle ovog boja grad je dobio potpuno novu fizionomiju. Od neugledne otomanske varoši Beograd je postao prilično upečatljiva barokna varoš, kojom je dominirala tvrđava.

Rimski uzori

Princ Eugen Savojski bio je veoma školovan i obrazovan čovek i znao je mnogo o strategiji. U njegovo doba mudri stratezi su upoređivali svoja znanja sa rimskim iskustvom, jer je Rim bio sinonim za jednu od najbolje organizovanih vojnih sila u dotadašnjoj istoriji – kaže istoričar umetnosti Tamara Ognjević, autor knjige “Blago Srbije”.

Tako, na primer, rimski vojnik nije imao porodicu. Smatralo se da njegova vezanost za

 

kuću i strepnja za najbliže značajno može da oskrnavi njegovu sposobnost ratnika, tako da legionari nisu bili porodični ljudi.

Kada bi istekao rok profesionalne vojne službe, ukoliko prežive sve izazove koje bi tadašnji grub život ratnika donosio, imao je određene privilegije – dobijao bi grunt zemlje na kojem bi mogao da provede “penziju”.

– Austrijanci tokom prvih decenija 18. veka nisu izmislili ništa novo, već su po uzoru na Rimljane formirali svoju vojsku. Princ Eugen Savojski smatrao je da profesionalni vojnik ne treba da ima porodicu, iz istih razloga kao i Rimljani. U njegovoj viziji dobrog ratnika nema mesta za ženu – objašnjava Ognjevićeva.

Međutim, alkohola je smelo da bude, i donekle je o tome ova priča…

– Još je rimski vojnik trebalo uvek uz sebe da ima šaku žita i malo vina. Između dve tačke koje treba prepešačiti, ili dve borbene linije, ukoliko komora ne bi uspela da stigne do svih legionara, vojnik je često držao žito u ustima, lagano ga natapajući pljuvačkom, potom ga gutao i tako nije ostajao sasvim gladan. Vino je imalo i energetsku i simboličku ulogu –  dodaje Tamara Ognjević.

Heroji “pod gasom”

Ostružnica i Obrenovac

U vreme o kojem pričamo, tokom dvodecenijske austrijske vlasti na ovom delu Balkana, germanizovana su mnoga imena varoši koja su postojala u okolini Beograda. Tako je Ostružnica ponela ime “Osterbah”, a Obrenovac “Cvajbriken” (što znači “dva mosta”, po ćuprijama koje su premošćavale Kolubaru i Tamnavu).

Austrijska opsada Beograda bila je veoma kompleksna, Eugen Savojski je taktički briljirao, a posebno neobičan način predstavljao je njegov prilazak gradu. Umesto očekivanog prodora sa savske strane, on je iznenadio Turke tako što je svojim lađama ušao u Tamiš i sa dunavske strane dospeo tamo odakle ga nisu očekivali.

Potom je napravio ponton preko kojeg je njegova vojska prešla Dunav u blizini Višnjice.

Ceo tok bitke bio je veoma buran, Turci su dobili značajno pojačanje, spustila se magla i svi uslovi za ratovanje bili su krajnje nehumani i teški. Ipak, Eugen je noć uoči odsudne bitke naredio da se vojnicima podele značajna sledovanja vina i rakije. To bi možda moglo da bude shvaćeno kao presedan u dotadašnjem načinu ratovanja, ali je veliki strateg znao da uticaj alkohola makar donekle može da ublaži strah pred obračun. Zauzvrat, računao je da bi hrabrost njegovih soldata donekle mogla da jača.

Kafane

Struktura grada je tokom austrijske vlasti od 1717. do 1739. godine bila takva da je centralni deo oko tvrđave bio rezervisan za Nemce i katolike. Rušene su džamije, podizane katoličke bogomolje, dok su Srbi uglavnom bili nastanjeni u delu oko današnje Saborne crkve.

Stari hroničari beleže da su kafane toga doba bile česte i pune, pogotovo zimi, da je u nemačkom delu bilo čak 140, a u srpskom još oko 60 kafana. Alkohol, dakle, nije bio privilegija samo ratnih, već i potonjih, mirnodopskih vremena.

Nije bilo jednostavno jurišati na tvrđavu u trenutku kada na vojnike pada kiša metaka i pucaju topovi. Zato je vojskovođa računao na žestoko piće kao vrstu stimulansa – kaže Ognjevićeva.

Imala je vojska i vino, ali to je bilo piće za trenutke odmora, kao i žensko društvo. Rakija je imala ulogu vatrene vode koja motiviše vojnika da bude hrabriji, ili, ako hoćete – luđi.

Hroničari beleže i da je u austrijskim redovima bilo oko 6.000 Srba željnih da od Otomanske imperije otmu Beograd i vrate ga u hrišćanski svet. A “domaćinski” osećaj prema čašici kod naših zemljaka nije neophodno detaljno objašnjavati.

Multinacionalnost

 

Ostaci kapije Karla VI, koja se često, pogrešno, naziva kapija princa Eugena, Foto: Dnevno.rs/Petar Marković

Posle pada Beograda u austrijske ruke ovde se nastanjuje bezbroj nacija čiju šarolikost je sobom donelo novo vreme i nova država. Ognjevićeva kaže kako su se do 1739. godine, kada je Austrija ponovo popustila pod turskom najezdom, u grad sjatili bezbrojni dođoši sa svih strana.

Preplitali su se svi jezici, od italijanskog, zbog nekoliko ugostitelja koji su se bavili tim poslom, preko mađarskog, hebrejskog, grčkog, i dabome, srpskog. Bilo je tu i Slovaka, Slovenaca, čak i Španaca… Ostalo je interesantno da je svako imao svog “parnjaka”, zemljaka s kojim bi mogao da prozbori za maternjem jeziku, osim izvesnog Irca O’Malrijena, koji nije imao nikoga od svojih – dodaje Ognjevićeva.

Princeugenštat
 

Nemačko poštovanje ovog vojskovođe ogleda se i u tome što su ga često veličali u doba nacističke vlasti, pa je jedna zloglasna esesovska jedinica, koja je harala ovim podnebljem i činila užasna zlodela, ponela upravo njegovo ime.

Istovremeno, nemački plan bio je, dabome, da pobede u Drugom svetskom ratu, da Beograd postane glavni grad Podunavskog rajha, a da u čast ovog vojskovođe ponese ime Princeugenštat.