Kurtizana je manje od ljubavnice i više od prostitutke. Manje od ljubavnice je jer se prodaje. Više je od prostitutke jer sama bira ljubavnike. Kurtizana je zapravo profesionalka čija je profesija - ljubav. Među “velikim kurtazinama” ipak se najviše ističe Mari Duplesis, "prava" Dama s kamelijama.
Pred kraj srednjeg vijeka najpoznatija je po svojim bogatim i učenim kurtizanama bila Venecija. Sredinom 19. veka “rasadnik” tih raskošnih i slavnih dama postaje Pariz.
Najpoznatije pariske krutizane iz razdoblja Druge Republike i Drugog Carstva živele su poput prinčeva i grofova koji su ih izdržavali, a po nekad čak i bolje. Većina njih se mogla pohvaliti bogato nameštenim stanom u nekom od poznatijih pariskih bulevara, ali i dvorcem u okolini grada.
U njihovom su se društvu rado kretali razni bogati i moćni muškarci, aristokrate, političari, ali i umetnici – od Bodlera, Dime oca i sina, Viktora Igoa, pa sve do urednika novina, vlasnika izdavačkih kuća, pozorišnih i likovnih kritičara, do slikara.
Neke su od njih umrle mlade, neke su dočekale starost, neke su finansijski propadale, a druge pametnim investiranjem uvećavale svoja blaga, ali većina ih je, nakon prohujalih godina slave i obožavatelja, živela u moru uspomena i pomalo setno.
Među “velikim kurtazinama” ipak, nijedna nije bila kao Mari Duplesis, “prava” Dama s kamelijama.
Mari je nedostajao bogat društveni život
Premda je već s dvadeset i tri godine bila mrtva, priča o Mari Duplesis i dalje je živa.
Rodila se kao Alfonsin Plesis, u Normandiji. Napuštena i od oca i od majke, već sa 13 godina dolazi u Pariz. Trebalo joj je samo nekoliko “sezona” da postane najpoznatija i najomiljenija kurtizana svih vremena.
Bila je zaista lepa, duge, sjajne, tamne kose koja joj je padala sve do stopala, uvek bleda lica (koje je zapravo bilo nagoveštaj skore bolesti i smrti), savršeno velikih i okruglih očiju, blage naravi i pomirljiva.
Često je znala reći kako oseća da će brzo umreti i da se zbog toga ne želi ni sa kim svađati.
Njen put kurtizane bio je prilično neravan, jer se našla vrlo brzo u čudnoj vezi sa baronom De Stakelbergom koji je činio sve da je pretvori u poštenu ženu – plaćao joj je luksuzan stan na trgu Madeline i nastojao da joj omogući sve što bi joj inače obezbeđivalu drugi ljubavnici. Pritom, baron sa Mari nije spavao!
Podsećala ga je na njegovu preminulu kći. Za uzvrat je Mari trebala samo da živi pošteno, bez noćnih zabava i večernjih odlazaka u pozorište, čekajući “kvalitetnog” prosca.
Uzalud! Premda je živela okružena zlatom, porculanom i cvećem koje je obožavala, Mari je nedostajao bogat društveni život kakav su vodile njene pariske kolegice – mnoštvo muškaraca za stolom svake večeri koji joj se dive i zaljubljeni su u nju.
Postala je grofica, ali muža nije viđala
Uskoro se vratila starim, lošim navikama, noćnom životu i pozorištu, a ljubavnici su joj, među ostalima bili i Franc List i Dima sin. List ju je prvi puta ugledao na pozorišnoj premijeri i zbog nje neko vreme živeo u Parizu koji je inače samo posećivao.
Ipak, Mari se zaljubila u grofa De Peregauksa, koji se njome nakon nekoliko divnih meseci veze i oženio. Tako je ova kurtazina postala grofica.
Uskoro nakon venčanja grofa su sustigli razni finansijski problemi, tako da se par retko viđao. Mari je u to vreme već bila teško bolesna.
Poslednji put viđena je nekoliko dana pre smrti, u Palais- Rojalu, na premijeri nekog vodvilja: “Otprilike pod trećom slikom prvog čina, u centralnoj loži pojavila su se dva lakaja, od glave do pete u zlatnoj čipki, sa ženom u nosiljci – zapravo, senkomžene, blede i prozirne. Pred njom je, kao uvijek, bio veliki buket kamelija.”
Koji dan nakon tog izlaska, “Dama s kamelijama” bila je mrtva.
Mari Duplesis postaje besmrtna
– Sama njena smrt potresla je Pariz tako duboko da se nekoliko dana nije ni o čemu govorilo osim o jadnoj Mari – pisao je Čarls Dikens prijatelju iz Pariza.
Godinu dana posle objavljena je “Dama s kamelijama”. Dima stariji bio je nacionalno blago Francuske i sve je zanimalo kakvo je to delo napisao njegov sin, kojem su tada bile dvadeset i četiri godine.
Sin je nasledio očev živahan stil pripovedanja i dijaloge, ali je sama tema bila dovoljno provokativna da se roman proslavi – dobro se znalo za njegovu avanturu sa Mari Duplesis i svi su je prepoznali u romanu.
Još se više proslavio pozorišnim komadom istog imena iz 1852. zbog kojeg su pozorišta bila puna, a dame su već unapred vadile maramice, znajući da će dobar deo predstave provesti u suzama.
Zahvaljujući Aleksandru Dimi, koji je u tu mladu ženu detinjeg lica bio zaljubljen, Mari je postala besmrtna.
