Prema starom narodnom verovanju, vreme od 1. marta pa do Mladenaca, odnosno 22. marta zove se “zajmljeni dani”, jer su, prema verovanju naših starih, pozajmljeni od marta, a kako se ta pozajmica desila objašnjava priča koja se prenosi s kolena na koleno.
Jedna baba pošla je krajem februara jedne godine sa kozama u čobansko naselje na Staroj planini. Kako je februar bio hladan i sa mnog snega, baba se nadala da će joj mart doneti lepše vreme. Na put je pošla obučena u devet kožuha. Međutim, kada je došla do planine, vreme se promenilo, dunuo je severac i počela je da pada sitna kiša sa susnežicom.
Tada je baba rekla: “Se*em Sečka na bradečka, moji jarići sve petoročići”.
Sečko je stari srpski naziv za februar, a kada je mesec to čuo, od marta je pozajmio devet dana tokom kojih može da pusti kišu i sneg, i tako kaznio bezobraznu babu. I tako je lapavica padala narednih devet dana i baba je morala da skida jedan po jedan od kožuha koje je imala. Svaki bi se nakvasio i morala bi da ga baci tako da je na kraju ostala bez zaštite pa se smrzla i skamenila zajedno sa svojim kozama.
Narod veruje da i danas tako okamenjeni stoje na Staroj planini, a tako je nastala legenda o “zajmljenim danima” tokom kojih, pre nego što će nastupiti proleće, vreme može da bude promenljivo, sa mnogo kiše i snega, ali i sunčanih perioda.
Mart mesec naš narod i inače zamišlja kao nekakvu babu koja ima nepredvidljivu ćud i lako menja mišljenje, pa je u ovom mesecu i vreme promenljivo. Tada, veli narod, “s jedne strane lonac vri, a s druge se mrzne”.
Iz davnih vremena ostala je narodna poslovica: “Bolje da te zmija upecne, nego martovsko sunce ogreje“.
