Baš kao i 16 godina mlađi Momo Kapor, još jedna od (beo)gradskih legendi rodom je iz Bosne i Hercegovine. Tačnije, sa severnih vrleti planinske Hercegovine, iz čarobnog grada Konjica. Prešavši kameni most preko bajkovite Neretve, porodica Džumhur otišla je za Beograd, ne znajući da će ga njihov sin ispuniti svojom dušom i učiniti još lepšim.

 

Svega dva meseca je imao Zulfikar Zuko Džumhur kada se njegova porodica preselila u Beograd. Otac Abduselam bio je glavni imam Vojske Kraljevine Jugoslavije. Pripadnik neslavne Mlade Bosne osuđen je zbog velikosrpskih ideja i oslužio je kaznu u zatvoru u Aradu gde je preležao velike boginje. Baš zbog političkih opredeljanja svog oca, Zuko nikada nije bio prihvaćen u sarajevskoj čaršiji.

Džumhur je u Beogradu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a višu gimnaziju u Sarajevu. Počeo je da studira pravo u Beogradu, ali je brzo prešao na likovnu akademiju, koju je diplomirao u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Kao odličan student dobio je atelje svog profesora u Kolarčevoj zadužbini koji je kćerka Donizada Džumhur Milatović, posle njegove smrti, vratila Zadužbini.

Ljubitelj čašice, kariranih stolnjaka i pravog Beograda koji nam je ostavio u amanet

Zulfikar Zuko Džumhur napisao je scenarije za više kratkih i tri igrana filma. Uradio je 35 pozorišnih scenografija, a na sarajevskoj televiziji radio je kao scenarista i voditelj emisije “Hodoljublja”. Objavio je četiri knjige, a posthumno su objavljena njegova “Izabrana djela” u sedam knjiga. Objavio je i “Zelenu čoju Montenegra”, zajedno sa Momom Kaporom. 

Objavio je više od 10.000 karikatura, a najpoznatija je svakako ona na kojoj iza Marksovih leđa na zidu stoji Staljinov portret. Iako su ga olovka i kist vukli u politiku tematskim karikaturama, Zuko se najprijatnije osećao u beogradskim kafanama. Zato će i ostati upamćen kao jedan od najvećih boema svog vremena. Oporavio je Skadarliju i dao joj dušu kakvu će je, nadamo se, doveka držati u životu.

Ipak, još više od boemske četvrti i “kafanskog bermudskog trougla” (Šumatovac, Grmeč i Pod lipom) voleo je Adu Ciganliju jer je tamo bio svoj na svome. Trudio se da je brani od civilizacije, pa je i u “Politici” objavio tekst u kome je o Adi pisao sve najgore. Prijateljima se poverio da je to učinio da ne bi ljudi masovno počeli da dolaze i “upropaste ovaj raj”.

Voleo je da pije, uprkos tome što mu je vera branila, pa je zore često dočekivao uz čašicu sa bliskim prijateljima. Delio je savete (poput onog “Pij samo noću, dok dušmani spiju”) uz razgovore koje nažalost nikada nećemo doznati a u kojima bismo, sasvim sigurno, od srca uživali. Znamo samo neke detalje, citate, zapise na salvetama, koji će reči ovog veličanstvenog umetnika večito čuvati od zaborava.

 

Druženje sa Ivom Andrićem

Povukao se u nekom trenutku Džumhur iz svog ljubljenog “Grmeča” pravo u Herceg Novi, gde je u spokoju pod mimozama i uz domaću lozu uživao u drugovanju sa Novljanima, ali i sa venčanim kumom Ivom Andrićem. Slavni Nobelovac napisao je jedan jedini predgovor u životu i bilo je to baš za Zukinu knjigu “Nekrolog jednoj čaršiji“. Andrić je napisao sledeće:

…sva je ova knjiga u službi čoveka, bilo da ga prikazuje u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti, i zato – bliska ljudima. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogatog srca.“

Kada se čuveni književnik preselio u Beograd, Novljani su ponudili Zulfikaru da živi u njegovoj kući. Bez razmišljanja Džumhur je ponudu odbio.

Ko sam ja da živim u Andrićevoj vili – zapitao se tada Zuko.

Umro je 27. novembra 1989. u Herceg Novom, a sahranjen je dva dana kasnije u rodnom Konjicu, na tadašnji Dan Republike, poslednji koji je obeležen u svim jugoslovenskim državama.