ZVALI SU IH HIJENE SMRTI: Tri mučiteljke Jasenovca čija zverstva prevazilaze granice zla

Premijerno prikazivanje filma "Dara iz Jasenovca", Predraga Antonijevića izazvalo je burne reakcije javnosti.

Promo

Nemilosrdnost i bezrezervna odanost bolesnoj ideologiji bili su recept za uspešno upravljanje koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Veoma često su u nacističkoj Nemačkoj, ali i ustaškoj NDH nadzornice logora bile žene, koje se po surovosti ni po čemu nisu razlikovale od muškaraca. Zvali su ih hijene smrti.

Ponekad su bile i ekstremnije i spremnije na radikalnije poteze. Svirepost, surovost i odsustvo saosećanosti lebdeli su u svoj najgorem izdanju i nad Starom Gradiškom.

Koncentracioni logor Stara Gradiška bio je pod-logor u okrilju Jasenovca, u kom je stradalo najmanje 80.000 Srba, Roma i Jevreja.

Premijerno prikazivanje filma “Dara iz Jasenovca”, Predraga Antonijevića izazvalo je burne reakcije javnosti, a na scene brutalnosti i svireposti niko nije ostao ravnodušan. Sve dobija na dodatnom značaju ako se uzme u obzir da su nekim od najsurovnijih poduhvata komandovale žene, koje po svojoj svireposti ni po čemu nisu zaostajale u odnosu na muške načelnike logora.

Ko su hijene smrti?

Ustašku upravu ženskog dela koncentracionog logora u Staroj Gradiški sačinjavale su logornica Maja Buždon i “dužnosnice”: Milka Pribanić, Božica Obradović i Nada Luburić. Logoraši su ih opisali rečima “Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu”.

Nada Šakić

Nada Šakić je bila čuvar ženskog logora Stara gradiška koji je funkcioniosao u okviru logora Jasenovac, čiji je komandant bio njen muž, Dino Šakić. Bila je polusestra Vjekoslava Maksa Lunburića, jednog od Pavelićevih ljudi od najvećeg poverenja.

Bez trunke oklevanja i griže savesti činila je zlodela. Bila je poznata po čestim ubistvima i to bez ikakvog povoda. Svedočenja preživelih zatvorenica jasno govore o tome da bi posle ubistva samo “utegla” odeću, rukom pročešljala kosu i pretvarala se kao se ništa nije dogodila.

Kako se navodi u svedočenjima, uvek je bila u ustaškoj zelenoj uniformi sa opasačima, pištoljem i kamom u čizmi, i patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda.

Pored nacističkih zločinaca koji su se posle kraha Hitlerovog Trećeg rajha razbežali po latinskoj americi, i ustaški prvaci su krenuli put Argentine, gde su mnogi od njih našli svoje utočište. Najpoznatiji slučaj je svakako Ante Pavelić, kog je ubio Blagoje Jovović.

Izbegla kaznu

Nadin brat, Maks Luburić bio je jedan od pionira ustaške emigracije. Jula 1998. godine vlasti Jugoslavije zatražile su od Argentine njeno izručenje, a to isto učinila je i Hrvatska, doduše sa ciljem da je što pre vrati u zemlju i da se zaštiti od izručenja SR Jugoslaviji.

Procesom u Županijskom državnom tužilaštvu utvrđeno je da nema dokaza za njene zločine, a ona je izjavila.

Osećam se izvrsno, pravda je pobedila. Srećna sam što sam došla u svoju zemlju, to mi je i bila najveća želja.

Od tada, Nada je živela u elitnom domu penzionera zu hrvatskoj prestonici, a sredinom 2011. godine Interpol je na zahtev Srbije raspisao poternicu za njom, međutim hrvatski mediji istog dana su objavili da je ona preminula pet meseci ranije.

Božica Obradović

Ovu nemilosrdnu i krvoločnu “dužnosnicu” logora u Staroj Grdišci opisali su rečima “Kod nje se ne vidi nikakav momenat preispitivanja, to je osoba koja ubije a ne trepne”.

Ona je između ostalog ulazila u sobe i birala koga će voditi na klanje. Preživeli tvrde da je nemilosrdno tukla žene, bacala ih u samice, pljačkala novopristigle logorašice i oduzimala im lekove i odeću.

Sumorno bdila nad zatovorenicama

Pored pravljenja “liste” za klanje, Božica je i sama prednjačila u izvršenju tog dela, a takođe se često i odlučivala da pretuče neku od zatvorenica. Za nju su govorili da je danonoćno poput zmaja sumorno bdila nad logorašima.

Najjezivije od svega zvuči činjenica da je Božica u tom trenutku imala svega 16 godina, a pored klanja, takođe je noću ulazila u sobe i gušila žene.

Marija Buždon

Jedina upravnica logora Stara Gradiška koja je osuđena za svoja dela bila je Marija Buždon. Prema rečima preživelih, Marija je bila najstarija i naokrutnija od svih upravnica.

Po svedočenju preživelih logorašica, ova osoba se sadistički iživljavala nad ženama. Pre svega su joj trn u oku bile mlađe žene njenih godina i one sa malom decom. Na njih je pucala i nekoliko ih ubila. Tukla ih je palicama i motkama. Puštala je pse na njih. Naređivala je njihovo bacanje u samice gde su umirale od gladi i bolesti.

Nakon poraza ustaša bežala je pred pobedničkom partizanskom vojskom iz Hrvatske u Sloveniju gde su ju partizani uhvatili. Osudili su je na kaznu smrti vešanjem iste godine.



loading...