Svako vreme ima svoje junake. U Srbiji sa spiska od 1.322 narodnih heroja ostalo je živo još samo četvoro. Jedan od njih, Velimir Radičević ili „drug Veca” kako ga prijatelji zovu nedavno je napunio neverovatnih 100 godina! Ovo je priča o njemu...
Velimir Radičević pamti i bolje dane. Kako i ne bi kada je za čitav vek promenio pet država, tri državna uređenja i preko glave preturio nekoliko ratova. Iz onog najvećeg, Drugog svetskog rata, izašao je kao prekaljeni ratnik i junak. Davne 1953. godine lično ga je Tito odlikovao ordenom narodnog heroja.
Ali, sve se zaboravlja… Rođendan Bernarda Džordana, vetarana iskrcavanja u Normandiji, privukao je pažnju svetske javnosti. Priča o narodnom heroju sa naših prostora izazvala je mnogo manje pažnje.
„Drug Veca”, kako ga svi prijatelji znaju, rođen je 14. juna 1914. godine u Goričanima kod Podgorice. To znači da je nedavno proslavio svoj 100 rođendan! Ovom prilikom u prostorijama Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR-a) pripređena je mala proslava.
Da pozdrave prijatelja i ratnog druga došli su borci i njihovi potomci iz cele Srbije, ali i pripadnici sadašnje vojske na čelu sa komandantom garde generalom Milomirom Todorovićem.
Velimir Radičević, nekada i sada, Foto: Wikipedia/Dnevno.rs
Velimir Radičević je i dalje u dobrom zdravlju i sve pamti. Seća se kako se još 1933. godine pridružio skojevcima i učestvovao u akcijama koje su organizovali komunisti Jugoslavije. Aprila 1937. godine, pokušao je da se sa grupom drugova prebaci u Španiju, ali ga je policija u Sutomoru uhvatila.
Početak rata Velimir je dočekao u zatvoru u Smederevskoj Palanci. Nakon što je ovaj raspušten vratio se u svoje selo i uskoro se priključio borbi protiv okupatora.
– Drug Veca je SUBNOR legenda! Velika je čast biti u prisustvu čoveka koji ne samo da je napunio 100 godina već je i živi svedok događaja iz najturbulentnijeg dela naše prošlosti – kaže Bora Ercegovac, predsednik Gradskog odbora SUBNOR Beograda.
Umoran od negdašnjeg forsiranja Pljevlja, Prozora, Konjica, Neretve, Sutjeske, Zelengore, Knina, „drug Veca” danas korača polako i uz pomoć štapa. Ipak, ne žali se – poživeo je dosta i doživeo da vidi i praunučiće, a i zdravlje ga služi.
– Kada je u 97. godini zameni kuk lekari su mislili da se neće oporaviti, ali on danas svakog dana šeta po 2-3 kilometara! Lekove skoro da i ne pije ali zato se rado osvrne na lozu koja mu je uvek bila omiljeno piće – priča za Dnevno.rs Vladimir Radičević, sin jednog od poslednjih živih narodnih heroja koji je i sam zagazio u ozbiljnije godine života.
Zdravica uz čašicu omiljene loze, Foto: Dnevno.rs
U stanu na prvom spratu zgrade u Hadži Ruvimovoj ulici, na beogradskom Vračaru drug Veca živi tiho i povučeno, prebirajući po sećanjima i izbledelim fotografijama, prisećajući se drugova kojih odavno više nema.
– On dugo nije želeo da govori o svojim ratnim godinama, a i kada je pričao činio je to nerado. Nikada nije voleo da se hvali niti je ikada svoj status koristio kako bi pribavio neku korist za sebe, a mogao je – objašnjava Vladimir Radičević.
„Drug Veca” koji već neko vreme broji dane svog drugog veka tako i danas rezonuje. Tiho se zahvaljuje na pažnji i rođendanskim poklonima, ali kaže da „stvarno nije trebalo”.
– Hvala na čestitkama, ali mislim da smo malo preterali u slavlju. Heroja je bilo mnogo više nego onih koji su dobili odlikovanja i o njima treba da se govori. Hvala i na lepim željama i na priznanju, ali njega treba odati hiljadama onih koji su u borbi za slobodu ostavili kosti širom naše zemlje, a danas im se ni ime ne zna – tiho priča Velimir Radičević, skroman do kraja.
U vremenu kada su narodni heroji tek starci koje ponekad vidimo kako šetaju ulicama ili hrane golubove u parku, priče uz koje su rasli njihovi roditelji ili čak roditelji njihovih roditelja, mlađima malo znače.
I dok godine prolaze i donose neke nove, drugačije heroje, „drug Veca” ih sa blagim osmehom na licu i čašom loze u ruci pozdravlja. Jer, nema za čim da žali…
Ko je Velimir Radičević?
Posle okupacije Jugoslavije 1941. Velimir Radičević je učestvovao u pripremama KPJ za oružani ustanak. U Pljevaljskoj bici, 1. decembra 1941. učestvovao je kao bombaš. Posle te bitke, ostao je u Sandžaku i ušao u sastav Prvog crnogorskog kombinovanog bataljona (Zetsko-podgorička četa) Crnogorsko-sandžačkog odreda.
Tokom Četvrte neprijateljske ofanzive, postao je zamenik političkog komesara Četvrtog bataljona Pete proleterske brigade i na toj dužnosti ostao do završetka Pete neprijateljske ofanzive.
Posle završetka Pete neprijateljske ofanzive, postao je zamenik političkog komesara pratećeg bataljona Vrhovnog štaba NOVJ. Krajem 1944. godine, bio je postavljen za zamenika političkog komesara Srpske divizije KNOJ-a.
Sredinom 1945. godine, ukidanjem funkcija pomoćnika političkih komesara, bio je postavljen za inspektora u Političkoj upravi KNOJ-a.
Po završetku rata, završio je Višu vojnu akademiju JNA posle čega je vršio nekoliko vojnih funkcija.
Penzionisan je u činu general-potpukovnika JNA 1971. godine.
