"On je imao presudan uticaj na oblikovanje Hitlerove filozofije u '20-im godinama, dok je Hitler još donekle razmišljao o svemu..."
Zapovednik nacističkog logora smrti u Aušvicu Rudolf Hes rekao je u svoje vreme da su ga tri čoveka posebno psihološki pripremila na “misiju” ubistva više od milion ljudi. Bili su to Adolf Hitler, Jozef Gebels i Alfred Rozenberg.
Treći u nizu istorijski i civilizacijski ozloglašenih monstruma slabo je poznat izvan Nemačke, iako je on bio onaj koji je ionako zbunjen Hitlerov um, dodatno napunio idejama o svetskoj zaveri Jevreja.
Čovek koji je stvorio Hitlera
Rozenberg je imao samo 26 godina kad je u januaru 1919. kao jedan od prvih članova pristupio nacistima iz NSDAP-a. Hitler se, na primer, stranci priključio tek u septembru te godine i Rozenberga je smatrao saradnikom u kojega je, kao u malo koga drugog, imao puno poverenje sve dok si nije ispalio metak u glavu 1945. u berlinskom bunkeru.
Tako je Rozenberg od 1941. do 1945. bio ministar okupiranih istočnih teritorija, što govori već samo za sebe. Uostalom, nakon što je Hitler 1923. nakon redikalnog pokušaja državnog udara nakratko zaglavio u zatvoru kao izdajnik, upravo je Rozenberga postavio da ga zamenjuje na mestu predsednika stranke dok ga ne puste iz zatvora.
Hitler je kraj Prvog svetskog rata dočekao kao duboko potreseni, razočarani nacionalista koji je za poraz pronašao opravdanje u tome da je je morala biti reč o nečijoj izdaji.
Povezao je to sa privatnim kompleksima i traumama, a deo svojih stavova nasledio je i iz antisemitske srednjoevropske tradicije. Takav se 1919. susreo sa nacistima dok su ovi još bili tek pijana rulja delinkvenata po bavarskim pivnicama.
Rozenberg je bio taj koji ga je od tog trenutka uzeo pod svoje i stao mu puniti glavu idejom da su iza Oktobarske revolucije i uspostavljanja SSSR-a stajali Jevreji i njihova mitska svetska zavera.
Rozenbergov motiv bio je jasan – rođen je u Talinu u Estoniji kao etnički Nemac, studirao je u Rigi i Moskvi da bi 1918. pred boljševicima pobegao u Nemačku. Rozenberg je tako, kao izbeglica, prepun trauma, već 1920. Hitleru predstavio sve svoje komplekse i sve ono ideološko opravdanje kojim se Hitler služio za opravdavanje napada na SSSR 1941. i širenje “Lebensraum-a” – životnog prostora vrste.
Rosenberg je bio onaj koji je 1941. oduševljeno izjavljivao da će taj rat biti “biološko pročišćavanje svetske revolucije” i da će nacistička vojna sila iskoreniti “sve te rasno zarazne mikrobe Jevreja i njihove kopiladi”. Baš on je zato bio savršen materijal da politički vodi masakre nad Jevrejima širom dela Rusije iz kojeg su SS i Vermaht isterali Crvenu armiju, kao i maltretiranje svih onih Belorusa, Ukrajinaca, Estonaca, Litvanaca i Latvijaca koji na okupaciju nisu pristajali.
Njegova knjiga “Mit dvadesetog stoleća” prodala se širom Rajha u više od milion primeraka i bila je daleko najuticajnije ideološko štivo nacista odmah iza samog Hitlerovog “Mein Kampfa”.
Na sudu za ratne zločine
Međutim, 1945. postao je jedna od najkrupnijih lovina na sudu za ratne zločine u Nirnbergu.
Hans Friče, koji je na sudu završio kao šef Gebelsovog Ministarstva propagande, zatvorskom psihijatru u jednom je trenutku poverio sledeće: “Smatram da je Rozenberg imao presudan uticaj na oblikovanje Hitlerove filozofije u 1920-ima, dok je Hitler još donekle razmišljao o svemu… Rozenbergova važnost je u tome što je njegove ideje, koje su bile isključivo teorijske, Hitler pretvorio u stvarnost.”
Friče ga je smatrao najvećom krivcem od svih koji su se našli na optuženičkoj klupi. Slično je razmišljao i sudija koji je Rozenberga proglasio “intelektualnim visokim sveštenikom ideologije o nadmoćnoj rasi” i kao takvog ga je osudio na smrt. 16. oktobra 1946.
Rozenberg je zaplesao na krivom kraju užeta, ali je u narednim decenijama njegovu ulogu u Trećem Rajhu počela da prekriva prašina. Iza njega je ostalo svedočanstvo iz njegovog ličnog dnevnika u kojem je tokom 10 godina, od 1935. do 1945. na 500 stranica opisao mnoštvo detalja iz samog vrha nacističke mašinerije smrti.
Dnevnik užasa
Dnevnik je saveznicima, tačnije Patonovim snagama, pao u ruke u poslednjim nedeljama nacističke Nemačke kada je izvesni bavarski plemić Kurt von Behr pokušao da spase svoju kožu, odavši Amerikancima retko bogato skroviše nacističkih dokumenata u petoj etaži ispod njegovog dvorca.
Trideset tona dokumenata pronašli su američki agenti koji su imali naređenje da iskopaju svaki list sa pečatom nacističkih službi. Među građom bio je i Rozenbergov dnevnik.
Međutim, četiri godine nakon pronalaska, dnevnik se “misteriozni zagubio” dok su ga, skupa sa mnoštvom drugih dokumenata koji nisu izgubljeni, transportovali rekom Potomak do Vašingtona.
