Istorija ga je zapamtila kao velikog vojskovođu i borca za slobodu Srba, ali je činjenica da je Karađorđe Petrović imao i svoju i te kako mračnu stranu.
Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored brojnih vrlina, imao je i mane. Neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori.
“Mala” ubistva u porodici
Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.
Srbi izbegavaju da pišu i nerado pričaju o tome, jer se to ne uklapa u kasniji mit koji je nastao o Karađorđu. Postojali su čak istoričari koji su tvrdili da je reč bila o očuhu, a ne o ocu, kao da bi to opravdalo sam čin – kaže za Dnevno.rs istoričar Dobrica Jovičić.
On objašnjava da je skoro sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju neki izvori iz tog vremena. Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom.
Priča kaže da je na odlasku pucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Po drugoj verziji, Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio.
Kako bilo, ako ovde i postoje istorijske nedoumice, stvar oko jednog drugog “porodičnog” ubistva sasvim je jasna – Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka.
Junak čiji je glas uništila rakija
Karađorđe Petrović je bio gorostas visok preko dva metra. Međutim, glas nije odgovarao ovoj impozantnoj pojavi. Savremenici su zapisali da je imao visok, tanušan i neobično piskav glas.
– Možda je Karađorđe nekada i imao jak glas, ali je on propao od rakije koju je stalno pio. Vuk Karadžić je zapisao koliko su Rusi bili oduševljeni Karađorđevom pojavom i razočarani njegovim glasom koji mu uopšte nije priličio – priča istoričar Dobrica Jovičić.
On kaže da je moguće da u ovome verovatno leži i deo objašnjenja voždovog prekog karaktera i činjenice zašto je stalno vikao.
Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.
Čovek preke naradi koji je ubijao bez suda i suđenja
Od Karađorđeve preke naravi stradao je i veliki broj srpskih vojskovođa onog vremena.
– Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je bio i psihički poremećen, ali se pre zapravo radi o tome da se nekada živelo mnogo surovije nego danas pa ni njegovo ponašanje nije mnogo odudaralo od onoga što su radili drugi narodni prvaci. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. Sigurno je 90 odsto ljudi koji su ubijeni ovako ili za koje je on naredio da budu ubijeni zapravo smaknuto bez valjanog razloga, zato što su se u tom trenutku zamerili voždu – objašnjava istoričar Jovičić.
Karađorđe je tako na skupštini knezova i vojvoda ubio svog prvog političkog protivnika – kneza Teodosija Marićevića, koji mu je protivrečio. Vođa ustanka je to protumačio kao pokušaj otimanja vlasti.
Savremenici pišu da je Karađorđe često zapadao u čudno raspoloženje i “ćutnju” koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove.
– Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku “po duša te”. Time bi označavao da ta smrti ide “njemu na dušu” – kaže Jovičić.
Tešku Karađorđevu ruku osetile su i vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji.
Treba dodati i nekoliko epizoda iz života srskog vožda koje beleži srpska beletristika. Boško Petrović, naime, u svom remek-delu, romanu “Pevač”, takođe piše kako je Karađorđe bio preke naravi, ilustrujući to epizodom u kojoj vođa Prvog srpskog ustanka odseca penis jednom srpskom dečaku.
– Srbi ne pričaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve što je Karađorđe uradio kao vojskovođa i ustanik. Ja o tome ne predajem đacima u školi, a toga nema ni u udžbenicima. Bilo šta negativno o njemu naružilo bi mit koji se vekovima stvarao – zaključuje Dobrica Jovičić.
