– Moj stav ne može biti promenjen. Moj stav o mojoj kazni je nešto što je situacija koju nalaže zakonska forma koju mi sada imamo, ali mislim da se i to polako menja i kod nas. Odskora je marihuana skinuta s liste narkotika, tako da mislim da stvari idu u dobrom smeru. Nisam koristio marihuanu u pritvoru. Zaista i dalje tvrdim da je to najveći lek na planeti napravljen i nešto što prosto može da pomogne ljudima. Ceo svet je toga svestan, veliki broj Evrope, nadam se i mi.
Nakon toga reper objašnjava zašto je zabranio bivšoj supruzi Ani da dovodi njihovu ćerku kod njega u posetu, te je otkrio kako je prošao prvi susret s Anom u zatvoru.
– U startu smo bili protiv tog da Tara dođe da me vidi iza rešetaka. Nisam hteo da joj to ostaje kao neka večita trauma. Približava se dan kad ću to morati da joj objasnim, ali mislim da je bolje da joj ne ostaju te slike u glavi. Ja imam svoj način kako ću joj to objasniti. I sa Anom sam dosta pričao o tome kako da Tari sve ovo približimo i objasnimo. Biće momenat kad ću ja to otkriti – rekao je Rasta, te dodao da mu je bilo znatno lakše da funkcioniše kad je izašao u kućni pritvor.
– To je u stvari ta prva sloboda koju sam ja osetio. Iako nanogica nije sloboda, to je kazna, kažnjen si i kaznu izdržavaš, ali je mnogo lakše. Ćerka je tu, ljudi koje volim i dosta sam lako to podneo. Inače, ja nisam lik koji sad nešto ide po klubovima, restoranima, izlazi. Imam uzak krug ljudi i kretanja, dobro sam to podneo.
Kad mi je mama došla u CZ, rekla mi je: “Sine, sad si pravi reper, to je to”
– Kad mi je majka došla u posetu u CZ, to nikad neću zaboraviti. Rekla mi je kao: “Pa sad si pravi reper, to ti je, sine, to!” Pokušavala je da mi održi zdrav i veseo duh, tako da joj na tome mnogo hvala. Sa majkom sam konstantno, ona mi je stalno dolazila u posete, ona je moja najveća podrška.
Školu nikad nisam voleo, srednju sam jedva završio
– Ma školu nisam voleo, neću da lažem. Jesam bio odličan đak, ali nisam voleo školu. Srednju sam jedva završio, u osnovnoj sam imao sve petice, ali nakon što sam je završio shvatio sam da hoću da se bavim muzikom, da ne želim da trošim vreme za obrazovanje, što je, naravno, pogrešno. Tačno je da nisam neko ko je baš uživao u tome.
– Roditelji su mi profesori, a ja sin limar, to hoćeš da me pitaš? Ne žalim se, oni imaju mnogo razumevanja za ovo čime se bavim. Otac je filozof, mama je sociolog i to su prosto ljudi širokih shvatanja u svakom smislu. Oni su mi bili podrška od prvog trenutka, od momenta kad i nije izgledalo da će muzika biti moj poziv i posao. Bio sam neko ko je i prerano možda počeo da odlučuje o svom životu.
– Dan u zatvoru izgleda onako kako se čovek opredeli da mu izgleda. Trudio sam se da u kojoj god situaciji da se nađem racionalizujem osećanja i vidim šta mogu da uradim konstruktivno i dobro. Stvarno sam mnogo radio unutra, vodio sam biznis, pisao scenarija, radio na pesmama. Preko advokata sam bio u kontaktu s ljudima iz firme. Imao sam jasnu rutinu jednog dana koji je sadržao, naravno, i obroke, izlaske u šetnju od dva sata i to, nazovi, slobodno vreme.
Anin i moj manir nije plakanje, ali je bilo teško
– Kada mi je Ana došla u posetu, to je bio epik i smešan momenat. Bilo joj je zaista teško, nije postojala informacija kada ću ja izaći, to je već dugo trajalo. Kako da opišem, zaista je bio emotivan, ali i smešan taj momenat. Nismo plakali jer to uopšte nije naš manir. Stvarno smo se smejali mnogo i to je oličenje našeg odnosa. Uvek dobra zabava i pozitivna energija.
Da li si ostao u kontaktu sa zatvorenicima, da li ti šalju pisma?
– Da naravno! To su posebni odnosi. Možda nismo imali priliku da služimo Vojsku, ali ovo je to nešto što će ostati za vijek vjekova i trudim se da održavam te odnose.
Ja sam popustljiv otac, stalno se s Anom svađam zbog toga
– Ana kaže da sam posvećen, ali i popustljiv otac. Oko toga se nas dvoje i svađamo. Previše sam popustljiv, ona mora da bude stroga, ali bojim se da će doći period kada ću trčati po školskom dvorištu… To je normalno, periodi se menjaju, ali svakako uživamo.
Nećemo se Ana i ja miriti, što bismo bili glupi ako smo već bili pametni
– Mi se nismo ni posvađali na taj način da bismo morali da se mirimo. Mi smo se rastali u ljudskom odnosu, sporazumno, razmišljajući šta je praktično za život i šta je dobro za Taru. To je bila naša svesna odluka, koja nije zavisila od momenta i trenutka, prosto je donesena na osnovu odraslog sagledavanja stvari, koje Ana i ja nismo imali dok nismo dobili ćerku. Taj neki naš odnos će ostati nepromenjen. Uvek ćemo ostati porodica, imamo ćerku zajedno. Ta emocija i ljubav će uvek postojati. Ona je moja najveća ljubav. Mislim da nema potrebe da budemo glupi ako smo već bili pametni!
Gradim kuću za Taru
Kuća koju gradim za Taru, počeli smo Ana i ja zajedno. Ta kuća se polako završava. Ovih dana se baš bavim time. Uvek sam to nekako polako odvajao vreme da radim, tu zaista treba mnogo vremena. Mislim da ću se sada preusmeriti na prave stvari, kuća je među njima.
