ČUDESAN ŽIVOT VLASTE VELISAVLJEVIĆA: Od sahrane kralja Aleksandra, preko Golog otoka, do KORONE

“Pamtim to po Knez Mihailovoj ulici. Ja sam neposredno pre toga bio operisan od slepog creva u Dečanskoj ulici. Tu sam bio u klinici Svetog Vasilija Ostroškog. Pitali su me jednom da li sam nekada plakao, rekao sam da sam plakao kada sam bio mali, kada su ubili kralja Aleksandra. To je za mene, kao za dete bilo strašno, ubiti kralja. Ja sam išao u njegovu osnovnu školu, škola “Kralja Aleksandra”, ispričao nam je.

“Meni je to bilo strašno onda. Svi su plakali i žalili kralja, bilo je sve u crnom. Pamtim sahranu. Mene su podigli roditelji i držao sam se za ogradu kako bih video sahranu, gledao sam sa visine. Video sam tad i Geringa, kraljicu Mariju, sinove njegove – Tomislava, Andreja i Petra i sve ove koji su došli na sahranu.”

Njegovi sinovi su moji vršnjaci. Kao dete sam boravio na Dunavu gde su oni dolazili da se vozaju motornim čamcima, mornari su ih vozili. A ja sam u to vreme bez gaća, blatnjav onako odlazio da ih vidim. I čini mi se da su me oni pozdravili tad, kao jednog dečaka njihovog uzrasta. Tako da sam ja njima stalno mahao. A ti mornani koji su čuvali te čamce, često su me častili hlebom, ono što oni dobijaju da jedu”, sećao se Velisavljević.

Pamtio litije patrijarha Varnave

Kada je izabran novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Vlasta se u razgovoru za Nova.rs prisetio litija iz 1939. godine.

“Ne znam koji mi je ovo po redu patrijarh koji je otišao za mog života. Ne znam koliko je litija prošlo u mom životu od te 1939. godine… Sećam se, nekada davno, da je patrijarh Varnava poveo litiju da se usprotivi Aleksandru Karađorđeviću i njegovom konkordatu. Neposredno posle toga su ga i ubili”, rekao je glumac.

“Svašta sam ja za života proživeo i video. Tužno je što je umro patrijarh, ali eto, kažem, ko zna koji mi je po redu.”

Živeo pod Nemcima

“Kada smo imali policijski čas tokom vanrednog stanja zbog koronavirusa bilo je slično kao za vreme Nemaca. To je duga i teška priča. Imao sam petnaestak godina. Bilo je loše. Ne znam ni odakle bih krenuo razgovor”, započeo je Vlasta svoju priču dramatičnim uvodom.

“Dolaskom Nemaca u Beograd prestalo je sve da funkcioniše u izvesnoj meri. Oni su odmah aktivirali sve što su oni hteli – od školstva pa na dalje. Izdali su odmah naredbe narodu, ali i Draži Mihailoviću i Titu. Ucenili su i jednog i drugog, a onda izlepili njihove slike po Beogradu. Bio je policijski čas. Nije se mnogo razlikovao od ovog koronskog. Za neke je dobro došao, ljudi su se vratili u svoje domove bez mogućnosti da izađu, šetaju, idu po kafanama… Bila je zabrana kretanja”, govorio je Vlasta i prisećao se prvih ratnih zločina.

“Prvih dana, Nemci su obesili jadne ljude kod Igumanove palate na Terazijama. Valjda da zaplaše građane. Ljudi su visili, dok su drugi sedeli u hotelu ‘Moskva’ i ispijali piće. Čim su videli da ta vrsta zastrašivanja ne važi za Srbe, onda su ih skinuli sa kanapa. Nisu birali da li su komunisti, ovo ili ono. Događali su se zločini neviđenih razmera. To stoji tamo na ćošku palate – crni stub sa crnim slovima. Nažalost, ni danas im nismo napravili dostojan spomenik tu u znak sećanja na te obešene seljake. Ne možeš da znaš o čemu se radi. Ni ko je tu, ni zašto”, priseća se Vlasta.

Velisavljević je istakao da se on pridržavao svih pravila Nemaca da bi sačuvao glavu. Kad naiđe kolona niz ulicu, kako kaže, dovoljno je da ga vojnik samo pogleda da pretrne od straha.

“Strahovali smo za život. Prvo, Nemci su opasno izgledali. Kad naiđe kolona, kosti vas zabole od straha. Nije bilo potrebe da vas nešto plaše. Onaj njihov jeziv pogled je prestrašan. Neopisivo je. Međutim, bilo je i pitomih vojnika koji su nasred ulice svirali harmonike, ili brijali brkove. Strašno je bilo gledati kolonu srpskih zarobljenika koje su transportovali vozom u zarobljeništvo. Bilo je tu dosta streljanja, ubijanja i brojnih zločina. Daleko bilo! Ja se nisam plašio ropstva. Znate zašto? Nemci su izdali naredbe koje su upozoravale šta će raditi. Ako biste se vi protivili, onda bi bilo svačega, tako da smo se moja porodica i ja svega pridržavali”, rekao nam je glumac.

Vlasta je istakao da je duboko žalio stradale Jevreje tokom rata, jer su bili njegovi dobri prijatelji.

“Ubrzo je bila hajka na Jevreje, i to je ono što me je najviše dirnulo. To je jedini nemački potez koji me je dovodio do očaja. Stanovao sam na Dorćolu u jednom jevrejskom kraju. Imao sam svoje školske drugove. U mom dvorištu je bilo njih jedanaestoro Jevreja. A dvorište kô dvorište – jedna česma i drveni WC. Od rata idem stalno na jevrejsko groblje, vezan sam za njih. Od osnovne škole sam s njima. Saosećam se u toj patnji njihovoj. Sve logore sam obišao i odao sećanje na njih”, kaže Vlasta i dodaje da su oslobođenje Beograda dugo slavili.

Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok. Tu je proveo tri godine. Priznaje da nije bilo lako, ali da on celu situaciju nije doživljavao jako tragično. Trudio se da ne razmišlja o sudbini koja ga je zadesila, te kaže da nikada u ljudima nije video mržnju prema sebi. Svojim „dželatima“ uvek je nalazio izgovore kako i zašto rade to što rade.