Zaljubljivanje je magično. Svet se menja, oči sjaje, osmeh se ne skida s usana. Zaljubljujući se zaista padamo, ali ne u ljubav, već u nesvesnu projekciju svog unutrašnjeg partnera.
Prema Karlu Gustavu Jungu žene u sebi nose svog unutrašnjeg muškarca – Animusa, a muškarci u sebi nose svoju unutrašnju ženu – Animu. Zato je svako od nas zapravo i muškarac i žena. To misteriozno biće, naša “druga strana”, je mešavina iskustava i vizija o suprotnom polu koja se stvara od samog rođenja. Jezgra Animusa je otac, a jezgra Anime je majka.
Oko tih jezgara se slaže omotač vizija o drugim, stvarnim, ali i nestvarnim osobama suprotnog pola. Braći, sestrama, odgajateljima, partnerima, likovima iz bajki, likovima iz knjiga i filmova.
Anima je mešavina doživljaja svih ženskih bića s kojima se muškarac susretao tokom života, a Animus je mešavina doživljaja svih muških bića s kojima se žena susretala tokom života. Animus je muškarac u ženi, a Anima žena u muškarcu.
– U prirodi Anime i Animusa je da žive u projekcijama. Zato, kada je u čudnom raspoloženju, muškarac kaže da ga je žena začarala. Ako je njegova Anima loše volje, on će misliti da je i njegova partnerka neraspoložena, ma kako se ona zapravo osećala – piše Robert A. Džonson o muškoj psihi pod nazivom On.
Prebacivanje sopstvenih loših osećanja i doživljaja na partnera može dovesti do velikih komunikacijskih problema. Upravo zato je jedna od najdragocenijih veština na putu ličnog razvoja naučiti kako razlikovati svog unutrašnjeg partnera (stvorenog od sopstvenih iskustava, vizija i fantazija) od onog spoljašnjeg, od drugog ljudskog bića.
Kada nismo u skladu sa svojim Animusom ili Animom, onda takvu, sličnu energiju tražimo spolja, u potencijalnim partnerima ili partnerkama. Iz toga se rađa mnoštvo iluzija i preuranjenih zaključaka koji se nakon zaljubljivanja donose o osobi koja nam je zapravo nepoznata.
To je onaj osećaj da nekoga znamo veoma dugo (možda čak i iz prošlih života), a u realnosti smo se susreli tek nekoliko puta. Nešto nas fascinira, intrigira, privlači, podiže i na temelju toga gradimo čitavu konstrukciju osobe, sliku života, ideju o velikom “mi”, o posebnoj vrsti srodnosti.
Ta magičnost, suprotna svakoj logici, može da se oseti i na prvi pogled, mada se češće razvija tokom susreta. To je ono kada nam se neko “uvuče pod kožu”, kada se osećamo kao da smo stalno povezani, kada opsesivno mislimo, komuniciramo na daljinu, kad hemija radi kao luda, kad se odvija mistični proces koji je drugima teško objasniti. Gledano spolja, odsutnost tokom razgovora s “glavom u oblacima” prilično je jasan znak da se nalazimo u nekoj vrsti projektivne iluzije, da smo se “zakačili” ili “upecali”, da smo zavirili u Pandorinu kutiju sopstvene podsvesti.
Obični ljudi u nama ne uzrokuju tako naglu eksploziju strasti i fantazija koje proizlaze iz podivljale želje za komunikacijom, kontrolom, odobravanjem, seksualnim sjedinjenjem, večnom povezanosti ili nečim sličnim, čudnim i neprikladnim.
Projektivno zaljubljivanje je poput neke vrste mističnog lepka – imamo osećaj da nam je suđeno, da smo pronašli svoju drugu polovinu, da život bez nje ili njega nema smisla. To je istovremeno i slatka čarolija i gorko prokletstvo koje nam kroz susret sa svojim Animusom ili Animom pruža mogućnost da upoznamo sebe u sasvim novom svetlu.
