Da li vam se nekada desilo da posmatrate neko izvanredno umetničko delo i osetite se toliko preplavljeni emocijama da biste mogli da se rasplačete? Ili ste prisustvovali situaciji kada je neko drugi prolazio kroz slično iskustvo? Verovatno ste bili začuđeni ili čak i zabrinuti. Međutim, postoji objašnjenje za ovu pojavu – Stendalov sindrom.
Stendalov sindrom se definiše kao nesvestica, panika ili paranoja izazvana posmatranjem određenog umetničkog ili istorijskog artefakta, ili pak pokušajem da iskusimo što više artefakta u kratkom vremenskom periodu, a ponekad mogu da se jave i halucinacije. Ovaj termin se takođe koristi kada se ovi sindromi jave pri suočavanju sa neizmernim prirodnim lepotama.
foto: foter.com/ archer10 (Dennis) / photo on flickr
Pomenuti sindrom najčešće se javlja u Italiji, prvenstveno u Firenci, a zatim i Veneciji, Rimu i drugim gradovima. Najčešće „žrtve” ovog sindroma su turisti, za koje nije uobičajeno da prisustvuju velikoj količini impozantnih umetničkih dela, pogotovo onda kada obilaze veliki borj muzeja i galerija jedne za drugima. Stendalov sindrom ređe pogađa same Italijane, kao i turiste koji dolaze u velikim grupama – obično su u pitanju parovi ili osobe koje same putuju.
Ipak, neće na svakog podjednako uticati lepota raznih umetnina. Ono što je karakteristično za slučajeve Stendalovog sindroma zabeležene u istoriji jeste velika ljubav prema umetnosti, senzitivnost i činjenica da uspostavljaju neku vrstu spiritualne veze sa ovim objektima.
Ova pojava datira još od devetnaestog veka, ali je imenovana tek 1979. Godine, kada ju je definisala Gracijela Magerini, italijanski psihijatar. Ona je opisala preko sto sličnih slučajeva među turistima i posetiocima Firence. Poremećaj je dobio ime po poznatom francuskom piscu iz devetnaestog veka, Stendalu, koji je opisao svoje iskustvo ovog fenomena prilikom posete Firenci 1817. godine. Ipak, ne postoje naučni dokazi koji bi klasifikovali Stendalov sindrom kao zaseban psihički poremećaj. Međutim, postoje određeni nalazi koji govore u prilog tome da su iste moždane zone, koje su uključene u emocionalne reakcije, aktivirane prilikom izlaganja umetničkim delima.
Iako može zvučati malo zastrašujuće, nema razloga da vas saznanje o ovom sindromu odbije od uživanja u umetnosti. Ovaj sindrom nije toliko čest – u Firenci, gde ima najviše zabeleženih slučajeva, od miliona turista svega jedan mesečno bude primljen u bolnicu prilikom doživljavanja simptoma ovog sindroma. Osim toga, pomenuti simptomi su privremeni i ne ostavljaju trajne posledice, već se osoba može samo prisećati neobičnog doživljaja koje je neki artefakt izazvao u njoj.
