Gledaoci šou programa "Ja imam talenat" već nekoliko puta imali su priliku da se čude pojavi i talentu mladog Nemanje Guzijana. Sada tu priliku imaju i Beograđani, jer ovaj superfinalista "Talenta" nastupa skoro svakog dana - pred svima nama.
Jedan od najgledanijih televizijskih šou programa u Srbiji “Ja imam talenat” polako ulazi u završnicu. Emitovana je prva od tri finalne večeri iz kojih će po četvoro takmičara ući u Superfinale i boriti se za vrednu nagradu. U četvrtak je prošlo četvoro takmičara – harmonikaš Šćepan Stojanović, slikar Baša Pali, mađioničar Volare i etno pevač Nemanja Guzijan.
Sagovornik portala Dnevno.rs bio je superfinalista Nemanja Guzijan. Momak koji je mnoge oduševio kako svojim glasom, tako i neuobičajenom pojavom. Dredovi, dugački plašt i tetovaže obeležili su njegov prvi nastup, ali i na ostalim pojavljivanjima u “Talentu” Guzijan je i te kako vodio računa o tome da na sceni izgleda baš onako kako zvuči – bajkovito i neponovljivo.
Pričali smo sa njim o takmičenju, o nastupima na ulicama Beograda, kao i o tome kakav je stav našeg naroda prema srpskoj tradiciji.
- Kakav je osećaj ući u najboljih dvanaestoro od tolikog broja prijavljenih kandidata u ovoj sezoni?
Prelep je osećaj ući u top 12 od toliko ljudi koji su prošli kroz ovaj šou,a bilo ih je nekoliko hiljada. Naročito je divno kada znate da vas je narod podržao i glasao za vas. Dali su mi snagu za sledeći krug i želju da budem još bolji. Ovim putem im se svima zahvaljujem!
- Da li ste verovali da će vas glasovi publike odvesti u superfinale?
Iskren da budem, nisam očekivao toliko glasova. Nisam se angažovao mnogo oko reklame i kampanje za glasanje pa nisam imao velika očekivanja. Oglasio sam se preko društvenih mreža i zamolio sve drage ljude koji me podržavaju da pošalju po poruku za mene i tako mi pomognu, a to sam uradio i na našoj lokalnoj televiziji Apatin i zamolio isto to svoje sugrađane… Ali na kraju, izgleda da, sem mojih sugrađana, prijatelja i rodbine, imam i mnogo anonimnih fanova koji glasaju za mene i hvala im na tome!
- Šta vam to govori o Srbiji i našem narodu? Da li smo napokon prestali da se stidimo svoje tradicije?
Konačno, svest o umetnosti u Srbiji daleko je bolja nego prethodnih godina. Kroz moje pojavljivanje na ovom takmičenju, gostovanje u raznim emisijama i upoznavanjem mnogih ljudi – kako umetnika tako i onih koji nisu u tom poslu, dobijam mnogo poštovanja, podrške i reči hvale. Da se podsetimo, ja pevam isključivo etno i tradicionalnu muziku, tako da, samim tim, ljudi koji me hvale upućeni su u tu scenu. Međutim, čak i oni koji ne slušaju tu vrstu muzike imaju poštovanja i prema meni i prema mnogim drugim ljudima koji drže do naše tradicije. Što je najpozitivnije – među mladima to više nije nešto čega se stidimo!
- U prvom krugu pevali ste svoju pesmu, u drugom čuvenu baladu Jadranke Stojaković, a u superfinale vas je odvela pesma o Kosovu… Možemo li da saznamo šta nam spremate za kraj takmičenja?
Neću da vam otkrijem pesmu koju spremam, ali ću reći da je takođe inspirisana našom tradicijom, brza, teška za pevati, energična i premoćna!
- Držite časove etno pevanja, a u slobodno vreme pevate u centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Kakve su reakcije prolaznika i ko više voli vase nastupe – domaći ili turisti?
Držim časove pevanja u školi Bojane Nikolić. I ovim putem pozivam sve mlade ljude koji žele da nauče da pevaju ili žele da usavrše svoju tehniku – ja sam tu, na raspolaganju za sve uzraste! A što se tiče pevanja u Knezu… Ja se i tamo, na ulici, pored butika i kafića osećam kao na sceni. Za mene je i to scena. Ne štedim se, dajem sve od sebe. Počevši od pevanja do stajlinga i ponašanja.
Ljudi ima svakakvih… Pevam i gledam ih u oči i tako znam šta u tom momentu misle. Umetnici mogu da čitaju misli, da prepoznaju šta osećate dok gledate ili slušate njihovo umeće… Srećem se sa raznim reakcijama – od oduševljenja, aplaudiranja, slikanja, snimanja… Naravno, ubace i po koji dinar u moju kutijicu ili šešir… Ali ima i onih kojima je žao što, kako oni kažu “takav talenat peva na ulici”, međutim, za mene to nije ništa strašno i nije sramota. Ja i na ulici i na sceni koja izgleda kao milion dolara prenosim ljudima emociju i podsećam ih na to ko smo, šta smo i kakvi su naši koreni na koje moramo biti ponosni.
