Na jednoj Fejsbuk grupi Luninih obožavalaca objavljeno je da izvesna Emina piše knjigu o Đoganijevoj, a objavljen je i uvod u ovo delo. Verujemo da zaslužuje da ga prenesemo u celosti, uz jednu sugestiju spisateljici: bilo bi dobro da u tekst ubaci slova “Ć”, “Ž”, “Č”, “Š” gde im je mesto, jer će joj biti teže da sve to ispravlja kada završi pisanje dela.

– Knjigu posvećujem Luni Đogani, njenoj porodici, fanovima (ljudima koji su mesecima zajedno s njom plakali, smejali se i navijali za ljubav, koji su se budili s Lunom i odlazili na spavanje s njom), kao i svim žrtvama medija. Svim ljudima kojima je ljubav vodilja kroz život. Koji imaju hrabrosti da nose teret svog izbora, da svoje postupke ne pravdaju svaljujuci krivicu na druge, koji ne spuštaju druge da bi uzdigli sebe.

Život je iskušenje – to je danas moja definicija života. Danas kada svet gledam potpuno drugim očima, kada shvatam da svako daje ono što ima u sebi i da istinu vidi onaj ko ume da gleda. Ovo nije kopija ničije biografije. Knjige se pišu od davnina i, mada neke od njih mogu ličiti jedna na drugu, svaka je delo za sebe, mada ne uvek vredno. Ovo napominjem jer očekujem da će se ova knjiga porediti s izvesnom autobiografijom i proglašavati njenom kopijom. Nekada, u vreme pravih vrednosti, autobiografiju su ljudi pisali da bi opisali svoj život sa svim usponima i padovima, s greškama, da bi opisali način na koji su odrastali. Danas, međutim, ljudi pišu autobiografije i zato da bi sebe proglasili svecima a one oko sebe učinili negativcima. Izgleda da je to način da se predstavi nečija imaginarna vrednost, i kao da se zaboravlja da onaj koji uzdiže sebe spuštajuci druge jeste, zapravo, mali i jadan.

Podsetiću vas sada, a podsećaću vas i kroz celu ovu knjigu, da svako vidi svet oko sebe na osnovu onoga što nosi u sebi, onako kako mu njegova svest dopusta i prirodno je da vas neko ne razume i ne prihvata kada nema istu svest kao vi. Ovo nije knjiga o rijalitiju, niti pokušaj da se neko opravda i veliča. Ovo je knjiga o devojci koja je izgubila sebe, ljubav, snove, nadu i veru u život i ljude. Ovo je, u stvari, knjiga o devojčici koja je morala naglo da postane žena. O mladoj ženi koja morala da se bori pred narodom koji je želeo njen linč, njenu smrt, koji ju je prezirao i negirao sve dobro u njoj jer je nije razumeo. Smetala im je njena postojanost, njena reč, smetao im je njen osmeh, njen glas, smetalo im je čak i njen izgled. Ona, koje je jedina istina u moru laži, smetala je mnogima. Nije pripadala svetu u kojem se od rođenja našla, niti svetu u koji je ušla kao radoznala devojčica. Mnogi, dok su gledali nju, divili su joj se zbog hrabrosti da u vreme materijalizma i niskih vrednosti izabere ljubav, da između njega i celog sveta izabere njega, između sebe i njega izabere, opet, njega.

U ovoj knjizi pronaći ce se svako ko je bilo šta zrtvovao zbog ljubavi, svako ko zna da za ljubav ne postoji razlog niti pravilo, jer sve što ima pravila nije ljubav. Ljubav je razlog za nastanak ove knjige, ljubav je cilj i nikada ne može ljubav sama učiniti čoveka krivim. Ljubav ne traži opravdanja i ne nameće krivicu, ljubav nikada nije pogrešna, ma koliko nam se ponekad činilo drugačije. Ljudi su nametnuli pravila među sobom, a neka od njih ubila su ono ljudsko u nama. Papir je, na primer, tek papir, nestaje u vatri i vodi, dok je ljubav, sama po sebi, nešto što nikakva vatra ne može uništiti, nikakva voda. Ona je najvažniji osećaj u nama – beleži Emina.