- Bože, kako su danas nešto svi prosti.... Mislim, baš su muškarci seljačine, ono. Jesu. Stvarno jesu, sram ih bilo. Prostaci, seljaci, lažnjaci... Svi oni! A, mi, jadne žene, ispravne, jasne i, pre svega, jednostavne za rukovanje. Kao nova veš mašina.
Upoznala koleginica nekog dečka u izlasku. Sve super, divan dečko, pametan (koliko se dalo zaključiti), baš joj se dopao. I ona je njemu, pa kako to sad već prirodno ide, malo su se ljubili. Ipak, neće ona vezu, sad, kaže nije u tom fazonu. Kao, fino je baš bilo, znaškakoselepoljubi hvalospevi itd. E sad, znala sam da nešto nije u redu:
– Znači, ’ladno me lik u’vati za dupe, razumeš. Ono, bez pardona, ljubimo se i on tako. Mislim, sva sreća niko to nije video, bio je diskretan, ali strašno. Kakva prostačina.
Stvarno strašno. Sram ga bilo, zar u sred ljubljenja tek tako? Pa ko još to radi dok se ljubi? Koleginica, očigledno ne. Ona je jedna moderna, mlada žena, ne traži vezu, samo nešto, eto tako, malo. Ali da je dečko u’vati za dupe?! Svašta!
Moderne tehnologije menjaju društvo, promenjeno društvo iziskuje menjanje ljudi. To je jednostavno prirodno, tako svet funkcioniše oduvek. Ipak, trenutno još uvek kaskamo za tehnologijom koja je otišla korak dalje. Preplavljeni obiljem informacija sa kojim i dalje ne umemo da se nosimo, grčevito pokušavamo da je sustignemo.
Tako je trenutno društvo u potrazi za modernim ženama uspešnim u poslu, ljubavi, izgledu, socijalnom životu i kuhinji. Superžene. Feministkinja je odavno pojam oslabljenog značenja – sve smo mi u borbi za ravnopravnost sa muškarcima na ovom ili na onom polju. Sve veći broj istraživanja bavi se ovom tematikom, pa je poznat i fenomen „Pčele matice“ – žene koje unapređuju svoje poslovne prilike prilagođavajući se na dominantno mušku sredinu predstavljanjem sebe kao maskulinih i drugačijih od ostalih žena. Tako često imamo potrebu za dokazivanjem, čak i u nekim svakodnevnim sitnicama – gledanje fudbala (posmatranog kao „tipično muški“ sport), popravljanje pokvarenog kuhinjskog aparata, menjanje gume na autu, otvorenog pričanja o seksu.
Sa jedne strane, to je odlično. Podržavam samostalnost i razbijanje besmislenih predrasuda i stereotipa, u potpunosti. I sama gledam fudbal i snašla bih se sa pokvarenom mašinom ili probušenom gumom kad bi trebalo, a ni sa pričanjem o seksu nemam problem. Međutim, postoji druga strana gorepomenutog obilja informacija. Kako nam je gotovo sve o modernim tehnologijama dostupno, tako možemo saznati i najsitnije detalje života iz davnih i ne-tako-davnih vremena. Zahvaljujući tome, vidimo kako je nekada bilo modernno i lepo biti dama. Biti odmerena, šarmantna i pristojna. Ženstvena. I onda želimo i to. Želimo da nam dečko otvori vrata, zahvali se kada nam upali cigaretu, poljubi ruku (dok svoje kontroliše).
Kako je to moguće? Kako promiriti dve suprotnosti, a ostati dosledna sebi u svemu? Mnoge, ipak, uspevaju u ponalaženju savršenog balansa. A, i ako nije uvek savršen – balans je, ipak, u nekom obliku veoma često tu.
Vratimo se na pomenutu koleginicu. Par meseci nakon njene tragične priče, nalazimo se u situaciji da u izlasku upoznajemo dečka treće koleginice. Fin dečko, ljubazan, malo povučen, tih. Divan dečko, kaže njoj prva koleginica. I opet sad, kako to već prirodno ide, ljubili su se i oni tu malo, i red je, mladi zaljubljeni par. Njemu ruke – sve vreme na vidnom mestu, ne šara nigde. Eto, pomislim, mora da će ova prva biti zadovoljna. Taman što mi je ta misao pala na pamet, ona se okreće prema meni:
– Ma ’ajde, molim te. Fin je dečko, sve to stoji. Ali, ono, nije u stanju ni za dupe da je u’vati.
