Svako od nas poznaje bar jednu osobu koja svaki put, bez greške, primeti i ispravi i najmanju gramatičku grešku koju nehotice u govoru napravimo. Koliko god može biti šarmantno, posle nekog vremena može postati zamorno, čak i nepodnošljivo. Međutim, postoji objašnjenje za ovo – sindrom gramatičkog cepidlačenja.
Sindrom gramatičkog cepidlačenja je vrsta opsesivno-kompluzivnog poremećaja koju karakteriše kompulzivna potreba osobe da uporno i, naočigled, zlonamerno ispravlja bilo kakvu gramatičku grešku.
„FOXP2 gen”, poznatiji kao gramatički gen, je odgovoran za razne teškoće sa gramatikom koje se javljaju kod ljudi, kao što je, na primer, nemogućnost konstruisanja složenih rečenica. Međutim, istraživači su došli do nalaza koji pokazuju mogućnost postojanja „FOXP2.1 gena” koji je uzrok potrebe opsesivnog ispravljanja gramatičkih grešaka. Tim istraživača sproveo je ispitivanje koje se bavilo ovom tematikom. Rezultati magnetnih rezonanci jezičkih perfekcionista pokazuju aktivnost u delovima mozga karakterističnu za obolele od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Pored toga, dobili su neke iznenađujuće nalaze – područja mozga koja se povezuju sa jezičkom sposobnošću, kod ovih ljudi bila su manje razvijena ili pokazivala manju aktivnost, u odnosu na grupu ispitanika koja nije bila klasifikovana kao „gramatički perfekcionisti”. Takođe, DNK analize su pokazale da ove osobe imaju veću verovatnoću posedovanja „FOXP2.1 gena” nego opšta populacija.
Tumačenjem podataka, ovi istraživači su došli do zaključka da gramatička pravila hrane potrebe osoba sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem da nametnu uređenost u jezički sistem, koji njima izgleda kao da je van kontrole. Pored toga, oni sa agresivnim tendencijama uživaju u mogućnosti da potkopavaju društvene konvencije i ispravljaju druge čak i kada se to smatra nepristojinim i uvredljivim. S druge strane, ovi autori ukazuju na to da striktno pridržavanje gramatičkih pravila predstavlja sigurnosni ventil za njih, pomažući im da izbegnu uznapredovale faze i epizode opsesivno-kompulzivnog poremećaja koje u mnogo većoj meri otežavaju svakodnevno funkcionisanje, kao što su previše učestalo pranje ruku, neprestano dodirivanje kvaka na vratima ili izbegavanje i najmanje pukotine na trotoaru.
Mnogi lingvisti i drugi naučnici se protive klasifikaciji ove pojave kao poremećaja tvrdeći da je problem u onima koji nepravilno koriste jezik, a ne u onima koji imaju potrebu da ispravljaju te greške. Ipak, priznavanje ovog poremećaja može pomoći, u velikoj meri, razumevanju i izlaženju na kraj sa opsesivnim tendencijama dokazivanja ispravnih i pogrešnih stvari pri korišćenju jezika. Ukoliko nam ovako postavljen problem može pomoći da pronađemo rešenje i objašnjenje za ovu pojavu, onda će podjednako društvo, kao i sama lingvistika, biti na dobitku.
