U poslednje vreme raste popularnost knjiga i tekstova samopomoći koji nas ubeđuju da smo sami „gospodari svoje subine“, da ćemo postići samo ono u šta verujemo i da ishodi naših postupaka zavise isključivo od nas. Ovako predstavljeno, preuzimanje kontorle nad svojim životom zvuči krajnje pojednostavljeno i izaziva mnoge negativne reakcije kod stručnjaka. Međutim, ima li istine u tome?
Pigmalionov efekat ili samoostvarujuće proročanstvo je naziv za psihološki fenomen koji označava uticaj individualnih uverenja i očekivanja na ono što se dešava oko nas. Glavnu ulogu igraju očekivanja koja predstavljamo pred sebe i druge. Ona mogu u velikoj meri uticati na ponašanje i postupke koji su u vezi sa tim očekivanjima – ako od ljudi očekujemo nešto negativno, to ćemo i dobiti; ako, pak, postavljamo pred njih očekivanja sa pozitivnim ishodima, povećava se verovatnoća da će se upravo nešto pozitivno i dogoditi.
Naziv ovog fenomena potiče iz grčke mitologije. Prema jednoj legendi, Pigmalion je bio vajar koji se zaljubio u skulpturu žene koju je napravio i uz pomoć Afrodite, boginje lepote, čulne ljubavi i plodnosti, i svoje snažne želje i uverenja, uspeo da je oživi.
Jednu od prvih studija koje su se bavile ovim efektom sproveli su američki istraživači Robert Rozental i Leonor Jakobson i bila je vezana za domen obrazovanja. U ovoj studiji, oni su podvrgli učenike nižih razreda osnovne školetestu inteligencije i predstavili rezultate nihovim učiteljima. Međutim ti rezultati nisu predstavljali stvarni učinak tih đaka na testovima. Oni su nasumično odabrali neke učenike, među onima koji su bili proseče inteligencije, i predstavili ih nastavnicima kao decu natprosečne inteligencije, iako se oni zapravo po svojoj inteligenciji nisu razlikovali od ostalih.
Na kraju školske godine, oni su ponovo testirani istim testovima i oni za koje se verovalo da su nadareni su pokazali znatno veči porast u svom koeficijentu inteligencije i sposobnosti čitanja, u odnosu na ostale. Zbog svojih visokih očekivanja, nastavnici su ovim đacima davali teže zadatke, više povratnih informacija i češće pohvale. Drugi učenici nisu toliko uznapredovali, jer učitelji nisu to od njih očekivali.
Način na koji nas vide drugi u velikoj meri povezan je sa načinom na koji sami sebe posmatramo i kakva očekivanja postavljamo pred sebe. Samim tim, utičemo i na sopstveni učinak u raznim životnim oblastima. Mi se ponašamo u skladu sa onim što mislimo da su naše mogućnosti i što verujemo da možemo da postignemo i na taj način pridonosimo da se ta očekivanja i ostvare. Ljudi se vezuju za određena verovanja koja imaju o sebi i pripisuju osobine tih verovanja sebi i svom učinku, što ih vodi tome da čine stvari koji će ih približiti onoj slici o sebi koju su postavili u svojim očekivanjima.
U poslednje vreme, korišćenje ovih saznanja se proširuje in a druge oblasti, kao što su menadžment i domen poslovanja i radnog mesta. Pored toga, može imati važne implikacije na vaspitavanje dece, kako u krugu porodice, tako i u školstvu.
