"Srbijo, dokle ćeš dopuštati da tvoje talente i blistave umove gaze i pljuju oni koji im nisu ni do kolena?"

 

Čini se da nikad nismo bili skloni tome da nekome ko je u nečemu najbolji (ili bar odličan) odamo priznanje, već smo takve ljude uvek terali od sebe, pa čak i iz zemlje. Kao da u genetskom kodu Srba stoji da nikako i ni po koju cenu ne smemo da podržimo nekoga ko je maestralan, nekoga ko – ma koliko da je drugačiji – briljira u svojoj oblasti.

Zašto smo takvi?

Zato što, naprosto, ne podnosimo da je neko bolji od nas. Makar se radilo i o nečemu što nas ne zanima i čime se ne bavimo.

Ako je reč o “običnim” kućnim popravkama, Srbi neće zvati majstora, jer Srbi znaju sve sami da poprave – pa i po cenu da sami sebe dignu u vazduh.

Ako je reč o medicini, džaba nam svi oni školovani lekari, Srbi sve leče rakijskim oblogama uz ono čuveno “ma nije ništa, znam kako ću”.

Ako je reč o muzici, najglasniji protivnici nadarenih pevača i svirača biće baš oni koji ne mogu dva čista tona da otpevaju.

E, tako i svake godine na Evroviziju šaljemo svoje predstavnike koje, čim ih većinskim glasovima izaberemo, odmah počinjemo da pljujemo. Ovaj nam je debeo, ova je debela, ova je muškobanjasta, ova peva na engleskom, ove su ovakve, oni su onakvi…

Ove godine put Portugala poslasmo Sanju Ilića i njegovu Balkaniku, sa pesmom “Nova deca”.

Razume se, o ukusima se ne raspravlja i nekome ta kompozicija, pa i nastup srpskih predstavnika, može da se ne dopada i to je sasvim legitimno.

Ono što nikada neću razumeti jeste potreba da sami sebe pljujemo. I to u trenucima dok nas svet hvali.

Tako su se i tokom drugog polufinala i u finalnoj večeri pojavljivali brojni komentari na račun “Balkanike”. Pozitivni i negativni… Nekima se pesma dopadala, nekima nije. Neki su bili umereno šaljivi, ali bilo je mnogo onih neumereno ružnih i bespotrebnih. I većinski su bili usmereni ka najstarijem umetniku koga smo poslali na Evroviziju.

Ne, Srbijo, profesor Ljubomir Dimitrijević nema 300 godina, nije “deda koji brsti piletinu”, ne hvata ga “kriza poznog doba”, niti je šlogiran… To nije tamo neki starac.

Niko, baš niko od svih vas, nema prava da kaže bilo šta loše o ovom čoveku. Možete samo da se poklonite maestru i da mu ponizno odate počast.

Jer, ako ne znate, Ljubomir Dimitrijević je profesor flaute, još od 1973. godine. Njegovi učenici decenijama osvajaju prestižne nagrade a on, osim moderne flaute, svira sve narodne duvačke instrumente i dvadesetak srednjovekovnih, renesansnih i baroknih duvačkih instrumenata.

Izašao je na evrovizijsku scenu i svirao i veselio se, ponosan na to što predstavlja svoju zemlju. I kako god da je “Balkanika” prošla na ovom muzičkom takmičenju, jedno je sigurno – profesor Dimitrijević je osvojio Evropu.

Da, vidite, stranci ga hvale, ma – obožavaju ga, ali mi ga se stidimo.

Vreme je da se trgnemo. Svi mi.

Srbijo, brani svoje talente!



loading...