Kad vidim neki par, koji je zajedno više od pola života, deca su im odavno velika, a možda već imaju i unučiće, kako hodaju držeći se za ruke, kao da su se juče prvi put prošetali korzoom, pomislim, blago njima. I pitam se kako su uspeli i posmatram ih da vidim mogu li nešto da pročitam iz njihovog ponašanja, a sve što vidim je da su par. Da pripadaju jedno drugom očigledno i nenametljivo. Da se gledaju s ljubavlju i divljenjem.
A onda pomislim u koliko li su bitaka jedno drugom čuvali leđa, koliko li su brodoloma preživeli i počeli ispočetka, u koliko izazova su preispitivali svoja osećanja, svoje želje i potrebe, merili svoje dužnosti i mogućnosti i na kraju opet odabrali jedno drugo?
Ne možete to nikog baš da pitate. Ali desi se da čujete odgovore sasvim slučajno. Neko vam ispriča jedan segment priče, neko drugi doda još jedno parče, a neko treći sve to posmatra iz neke svoje specifične perspektive. I onda vam se kockice slože. Pa se još više divite paru koji je uspeo da sačuva ljubav, poverenje, zajedništvo i pripadnost kroz iskušenja i probleme za koje ne biste nikada poverovali da ih je neko tako očigledno zadovoljan i miran, ikada iskusio.
Par koji se i posle mnogih godina braka drži za ruke, deli osmehe – ali ne publici nego međusobno, hoda ukorak i razmenjuje misli i poglede, slika je suštine bračne zajednice. To je ono, što zamišljamo kad kažemo „dobar brak“. To je ono što se nadamo da ćemo postići u svojim brakovima, to je ono što nam izmiče, što ne pronalazimo i zbog čega se razvodimo. To i ništa manje od toga. Ljubav koja zrači. Smirenost i poverenje i zadovoljstvo i usklađenost, koji stvaraju vidljivu auru oko para.
Koliko često viđate tu auru?
A koliko često vidite ono drugo, onaj grčevit napor da se stvari prikažu u najboljem svetlu, da se prikriju ogorčenja i nepoverenja, da se naporom volje stvorislika, koja ne odgovara stvarnosti, iako odgovara najdubljim željama i potrebama jednog odpartnera.
I da, biće to verovatno ona. I videćete da nešto tu nije tako sjajno, videćete nepogrešivo. Po nepomičnom osmehu. Po očima kojima nesigurni pogledi beže u stranu da nešto časkom provere. Po molećivom gestu, koji čeka na odgovor, koji ne stiže, ili toliko kasni, da se kroz tu svemirsku pukotinu već izlio okean tuge u kome su se već udavile mnoge poslednje nade. Po drhtaju brade, po napetosti u borama oko osmeha, po krutim leđima, rešenim da stoje pravo i iznesu sama sav teret te megalomanske slike, slikane krhotinamastrasti umočenim u crnu kašu neuzvraćenih osećanja, izneverenih očekivanja i uskraćenihželja.
O da, vidi se.
Zato kad sretnete neki par koji se drži prisno, kao da je vođenje računa jedno o drugom posao koji im pričinjava beskrajno zadovoljstvo, gledajte pažljivo, da upijete i zapamtite te izraze lica, te poglede i tu povezanost, jer to je ono što tražite. Autentična slika, živi original.
Ta slika, to je Da Vinči lično, a ne neka reprodukcija iz udžbenika.
Preuzeto sa: wannabemagazine.com
